Uskrs na Grenlandu – igra morževa s ljudskim lobanjama

„Paskesiokkaartuutingut! Paskesiokkaartuutingut! Srećan Uskrs! Srećan Uskrs!"

Odjekivao je prošle nedelje Grenland uskršnjim željama koje jedino rođeni Grenlanđani mogu pravilno da izgovore. 

Nebom su sijale zelene, ljubičaste i narandžaste boje polarne svetlosti. Čuli su se glasovi tek izleženih pilića.

„Nama zvuče smešno preporuke da se izolujemo zbog koronavirusa. Grenland je prirodno izolovan, mi smo toliko daleko od svega drugog na svetu, a međusobno takođe raštrkani po tako ogromnom prostoru, da je teško zamislivo šta bismo mogli učiniti da budemo dodatno izolovani i jedni od drugih i od sveta", kaže mi prijateljica, Inuitkinja Najviv koja živi u glavnom gradu, Nuku. 

„Kod nas je otkriveno samo jedanaest slučajeva i svi su došli iz drugih zemalja. Jedino što je naša vlada mogla da uradi jeste da retku komunikaciju između naselja dodatno obustavi.

Zbog toga ovaj Uskrs nisam mogla da provedem sa porodicom, koja živi u jedno seocetu hiljadu kilometara severno od Nuka, gde brod tokom dobrih vremenskih prilika obično dolazi jedanput nedeljno, a sada ni toliko. Zato sam uskršnje jutro dočekala u zagrljaju sa mojim dečkom. Gledali smo kako se Bog igra sa našim severnim nebom. Aurora borealis, polarna svetlost, pokrila je celo nebo kao najlepši blagoslov. A baš na jutro Uskrsa, izlegli su se i naši pilići", ispričala mi je i poslala fotografije severnog neba i pilića.

Razbijanje jaja, ali izleganjem

Grenlanđani su hrišćanstvo primili od Danaca, postepeno od XVIII veka, što milom, što silom, što mešanim brakovima kojih danas ima dvadeset odsto. Inuita su protestanti (95,5 odsto), iako stare šamanske tradicije još žive u mnogim delovima ostrva. 

„Imamo mi i drugih religija", kaže mi Najviv. „Ovde u Nuku čak četvoro Inuita su katolici, ima i pedesetak Danaca katolika, a imamo i jednog muslimana koji je vlasnik baš dobrog restorana". 

Zato se njihov Božić ne razlikuje mnogo od onog koji se može videti ma gde u Evropi. Osim što pojedine porodice Grenlanđana vole da se njihova uskršnja jaja - izlegu! 

Na kraju krajeva, suština Uskrsa je u životu, u ponovnom rađanju. To je i simbolika jajeta, ali zašto ne bismo oživeli jaja?

Moja prijateljica zato pred Uskrs u svoj dom unosi kutiju u kojoj čuva kokošku koja leži na jajima. Pokušava da tempira izleganje tako, da se pilići izlegu što je bliže moguće uskršnjoj nedelji. 

Ove godine to se dogodilo baš na Uskrs, što je doživela kao naročit blagoslov.

Jedno od najboljih mesta na svetu za posmatranje aurore jeste Grenland. Najviv mi šalje fotografije na kojima je sa svojim dečkom, romantične slike polarne svetlosti i tek izleženih pilića koji joj se baškare na dlanu. 

Zagrljaj pod aurorom

U meni se bude sećanja. Pre samo nekoliko meseci, čini mi se - koliko juče, sedeo sam i ja na ogradi jedne takve farme, pored crkve, u zagrljaju osobe koju volim, i divio se magičnoj aurori borealis. 

Tog dana nezgodno sam doskočio na jedan kamen, koji se pod mojom težinom prevrnuo i tako sam uganuo nožni zglob. 

Bol je bio nesnosan i na tu nogu nisam mogao uopšte da stanem, a lekari nedostižni, udaljeni mnogo stotina kilometara. 

Moja draga, iz ekvatorskih predela, koja je došla da me poseti dok putujem arktičkim krugom, niža od mene barem za dve glave, stoički me je pridržavala, na momente bez reči, prihvatajući veći deo moje težine. 

Usred noći me je probudila i bukvalno iznela iz sobe, kako bismo zajedno uživali u svetlosti koja je božji blagoslov. 

Ta noć mi je ostala u sećanju kao sjedinjenje jednog zagrljaja, jedne crkve i razigranog Boga na nebu.

Srpska aurora borealis

Ovaj Uskrs provodimo udaljeni deset hiljada dve stotine jedan kilometar i šestso trideset jedan metar jedno od drugog. 

Svako zatvoren u svojoj kući, bez mogućnosti da se izađe na ulicu. Provodimo ga na Votsapu, Vajberu, Instagramu… 

Korona je odložila naš susret na neodređeno vreme, pa ipak mi smo srećni što postoji tehnologija koja omogućava da celu noć provedemo spavajući jedno pored drugog, sa uključenim video-kamerama. 

Srećni što imamo jedno drugo, srećni što postoji aurora borealis, A ona postoji svuda, u svim delovima sveta. 

Ona sija i na srpskom nebu. Jedino se, zbog geografskog položaja i nedovoljne aktivnosti Sunca, ne može videti. Često se ni ljubav ne može videti, ali su i ljubav i aurora dobri razlozi da čovek bude srećan u svakom, makar kako teškom, vremenu.

Polarna svetlost trebalo bi da bude simbol Uskrsa. Po mnogim davnašnjim predanjima nastalim širom sveta, ona je most između živih i mrtvih; ona je put koji povezuje zemlju sa nebom.

Ples duhova mrtve dece 

Mnogi Inuiti tvrde da su zraci svetlosti koji se poigravaju, koji skakuću po nebu, pojačavaju se, pa nestaju, kao u skladu neke tajanstvene nebeske simfonije, zapravo duše dece koja su umrla na rođenju. 

Ta deca sada rastu u najlepšem igralištu univerzuma, tu, među zvezdama. Veselih duša, svaku noć se igraju i plešu, vrte ukrug i međusobno zadirkuju. A mi imamo čast da to, sa Zemlje, gledamo.

Mnogobrojnim legendama jedno je zajedničko: aurora je ćuprija koja spaja svet živih i svet upokojenih. Predanja pričaju kako to među zvezdama duhovi morževa uživaju u fudbalu ili nekoj drugoj igri, koristeći umesto lopte ljudske lobanje? 

Ili su to, zapravo, duhovi naših predaka, koji po nebu, umesto lopte, šutiraju lobanje morževa?

Zviždanje na zvezde

Polako je na nebu zaigrao tračak zelene boje. Poskočio je naglo, a za njim još jedan, pa još dva, tri… Ubrzo se celo nebo zazelenelo. 

Pridružiše mu se crvena i plava a za njima i sve zamislive nijanse između njih. Igrale su na nebu smelo i sve smelije, veselo i moćno kao tragovi večnosti.

„Nama je aurora važna. Ona je deo naših života, ona je deo nas. Bez nje nema Grenlanda, kao što ga nema bez snega i leda, kao što ga nema bez santi i kitova u okeanu, kao što ga nema bez nas. Ukoliko zazviždiš, aurora će ti prići bliže, možda čak i zapleše najlepši ples boja na svetu, samo za tebe. Ali pazi, to je drugi svet, sa tim se nije igrati. Ta igra te može koštati života! Ako čuješ kako neki zvuk, kao zvižduk, dolazi sa neba, znaj da ti se aurora obraća. Na to moraš odgovoriti, zviždukom ili govorom, ali tiho, tako da tvoj glas ode pola tebi u dušu, pola u nebo."

„Zvuk koji se čuje sa neba može da bude i zvuk nebeskog snega i leda, po kojem mrtvi plešu". Zamislite narod koji veruje da u raju, u paklu, u čistilištu, svuda - ima mnogo snega i leda!

Veruje se da će deca začeta pod nebom nad kojim ovako magično sija aurora borealis biti pametna i zdrava, dugovečna i sa jakom intuicijom. Čarobno je voditi ljubav ispod zvezda ušuškanih u božanstveno obojeno nebo.

Sudari u jonosferi

Bezbroj puta sam otvarao Vikipediju i neke naučne sajtove, pokušavajući da shvatim naučno objašnjenje aurore: „Polarna svetlost nastaje sudaranjem atoma i elektrona u jonosferi koji svojim haotičnom kretanjima izazivaju nastanak ove svetlosti."

Nauka se svodi na magnetne bure (kako to inuitski zvuči!), aktivnost Sunca, elektrone koji udaraju u Zemljinu atmosferu… 

Sva ta objašnjenja deluju nemoćno pred snagom grenlandske duše i njihovih legendi u kojima su sakrivene najdublje istine. Naučnici priznaju da mnogo toga ne znamo. Do današnjih dana niko ne ume da objasni zašto te silne magnetne bure najjače bivaju u vreme ravnodnevnice.

Kada zatvorim oči, kada mojom dušom zaigra sećanje na divne nebeske plesove, u korenu svog bića osećam trag suštine, povezanost svetova, i svest da je deo mene neobjašnjivo povezan sa severnom zorom i inuitskim narodima.

Aurora je latinska reč, u starom Rimu označavala je boginju zore i jutra. Rimljani su verovali da ona svakoga jutra izranja iz okeana. 

Neko, ipak, mora Suncu na istoku da otvori vrata, da obznani svetu svitanje. Njena deca su vetrovi, njen brat je Sunce, njena sestra je Luna. 

Prelepa Aurora koja ne voli da se slika

Ćudljiva je aurora, a najgora osobina joj je to što ne voli slikanje! Dođete sa drugog kraja planete, gledate u nebo i uživate, a u doba kada su selfiji i fotografije postali smisao svega, ne možete da se sa tim čudom na nebu slikate! 

To je sudbina većine posetilaca Arktika. Retki su oni koji su bili spremni da se prepuste uživanju, bez traga tuge u oku, jer taj trenutak ostade bez instagrama! 

Kao da je to još jedan nauk aurorinog neba: uživaj, mani se slikanja, ili ako baš insistiraš da sa magičnim nebom dobiješ selfi, onda moraš pokazati dosta veštine i biti veoma uporan. 

Zbog specifičnosti boja koje se pri tom neprestano kreću po nebu, one se neće uhvatiti običnim foto-aparatom ili će, u najboljem slučaju, biti veoma mutne. 

Potrebno je imati kvalitetan foto-aparat, umeti sa manuelnim podešavanjima i imati stativ. 

Moja devojka je želela po svaku cenu da sačuva ovaj trenutak, da sačuva romantični osećaj sveopšte povezanosti i topline u ledenom predelu. Ali to nije bilo lako. 

Kako bi nas fotografisala kako sedimo na ogradi farme i gledamo u auroru, morala je da sprovede čitavu akciju, u kojoj sam učestvovao samo zbog ljubavi, ne shvatajući koliko će mi kasnije zadovoljstva i utehe u teškim vremenima donositi gledanje tih fotografija i podsećanje na te divne trenutke. 

Da bi uhvatila auroru, morala je da postavi stativ sa foto-aparatom u travi, u mrtvom mraku, da uredi mnoštvo podešavanja i podesi štopericu, zatim dotrči do mene i uspentra se na ogradu, čvrsto me zagrli, a zatim traži da se ne pomeramo ni milimetar nekoliko minuta, dok foto-aparat snimi seriju fotografija. 

I tako barem pet-šest puta, da bismo dobili svega nekoliko upotrebljivih fotografija. Hladnoća je činila svoje i bilo je teško sedeti na pola pozadine na trošnoj drvenoj ogradi i sprečiti telo da drhti.

Trke haskija po prolećnom ledu

Najviv prekida moja sećanja i preko Fejsbuka mi priča kako se ceo Grenland raduje Uskrsu. 

Vreme od Uskrsa kreće nabolje, a to je dobro vreme da Inuiti rade ono što najviše vole: da budu napolju, da love po snegu i ledu i ledenim santama, da se takmiče u trkama sa haskijima. 

Svake godine za Uskrs održavaju se najvažnije trke haskija, kao i mnogi drugi sportski događaji.

„Za svaki Uskrs, mi, Inuiti, organizujemo trke pasa sa sankama. Ništa nas ne čini srećnim tako, kao kada razdragani psi potrče po ledu... Ove godine sve trke su otkazane. Pa, ipak, mi smo zadovoljni. Kažu da korona voli hladne predele ali, kako se čini, Grenland joj se uspešno odupire. I planiramo da tako ostane", priča Najviv i šalje fotografije snega i leda, zalazaka Sunca i divnih haskija kako protrčavaju kroz cilj. 

Tu su i fotografije njene porodice u narodnim nošnjama, slikane kada su Najviv i njena sestra još bile deca, nejaka kao njeni pilići. 

Šalje mi fotografije njenih, tek izleženih pilića, koje je smestila u divne danske šoljice za čaj, u starom baroknom stilu.

Ničim skrivljeno, usred potpuno drugačijeg razgovora, Najviv mi reče: „Naša želja broj jedan za ovaj i za sve buduće Uskrse je da Grenland jednoga dana, iako je to teško, bude nezavisna država!"

Nezavisnost Grenlanda, nedosanjani san

Grenland je predugo bio danska kolonija. Uprkos tome, danas skoro da nema Danaca koji ovde mogu da prezime. Oni vole Grenland i za njega su na različite načine vezani, ali uglavnom samo leti. 

Posle dugo vremena, Grenland je tek 2009. godine dobio značajnu autonomiju, ali to Inuitima, ljudima kojima Grenland jedino oduvek pripada nije i ne može biti dovoljno. 

Danska je jedva dočekala da prizna nezavisnost Kosova i tada se niko nije pitao da li zemlja u kojoj je smeštena duša srpskog naroda, treba i može da bude samoodrživa država. Za Grenland važe neki drugi standardi. 

Sa druge strane, Inuiti, ubeđivani svim sredstvima u to da da ne mogu biti nezavisni, da im je potrebna dadilja, koliko god to prihvatali i nevoljno se sa tuđom logikom i tuđom matematikom slagali, u svojoj duši znaju šta žele i to iz njih, kad se čovek najmanje nada, izbija. 

Kako me je pogodila ovim rečima! 

Otkrila mi je, slučajno, šta će to, u potaji, između leda i aurore borealis, svaki Inuit poželeti svom narodu, svojoj zemlji i samom sebi za ovaj i za mnoge buduće praznike.