Okitili smo jelku, ali nismo okitili jelu

Sve u bašti je posađeno i ušuškano za zimu. Decembar je bio topliji pa su radovi završeni pre desetak dana. Sada je vreme da okitimo jelku za Novu godinu. Malo je poznato da mi, u stvari, ne kitimo jelu za novu godinu.

„Ono što se prodaje na pijacama i što se uglavnom kiti je smrča, zato što je ona otpornija. Jela ne može zagađeni vazduh i nećemo je baš naći tako lako u parkovima, uglavnom su to smrče. Međutim, u narodu je to opšte poznato da se kiti jelka, pa nekad i za borove i druge četinare kažu kitimo jelku“, objašnjava dr Milan Gavrilović, naučni saradnik sa Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Najlakši način da razlikujemo jele i smrče je po šišarkama, dodaje Gavrilović. Kada su šišarke zrele, kod smrče one vise i ostaju cele. Kod jele, šišarke su uspravne i kako zru, počinju da se krune i na biljci ostaje samo osovina. U prirodi, šišarku jele nikada nećemo moći da sakupimo i to je najbolji način kako da razlikujemo ove dve biljke.

„Po listovima može da se razlikuje. Smrča ima bodljikave listove i ona bode, a jela ima raščešljane listove i ne bode toliko“, dodaje biolog.

Srebrna smrča ili kako je kod nas još zovu, bodljikava smrča, pored plavosivog pigmenta ima najpravilniji kupasti oblik.

„Picea pungens je srebrna ili plava smrča. Prirodno raste u Severnoj Americi na stenovitim planinama negde između dve hiljade i tri hiljade metara. Proširila se po celom svetu zato što je izuzetno dekorativna vrsta, jedna je od najčešćih vrsta u našim parkovima i vrtovima, jer najbolje joj odgovara ovaj gradski vazduh. Od svih smrča ona je najuspešnija, zato što lepo podnosi i sušu i zagađen vazduh i dim i prašinu. Apsolutno joj ništa ne smeta. Ni po tipu zemljišta nije nešto zahtevna. Može i na močvarnom zemljištu da raste, jedino što voli osunčana mesta“, ističe dr Milan Gavrilović.

Dekorativnost smrči daju njene iglice sivkastoplave boje koje su pravilno radijalno raspoređene oko grančica. Takođe, grančice smrče kada se izgnječe imaju vrlo prijatan miris i starosedeoci Amerike su je koristili u lečenju.

Razmnožava se iz semena, reznicama, ali i kalemljenjem. U zavisnosti od kalemljenja i orezivanja, mogu biti loptaste, kupaste, valjkaste. Dobro podnosi orezivanje i rezanjem vrha možemo da kontrolišemo njen rast. Jako je lepa da se kombinuje sa drugim četinarima i lišćarima, koji su drugačije boje. Ono što je interesantno kod nje jeste da pigment određuje brzinu rasta, ali i cenu sadnice.

„Što je svetlija jelka ona je i skuplja. Sporije raste, a može dostići od tri do četiri metara visine za nekih dvadesetak godina. Njen rast godišnje može dostići do 20 centimetara“, kaže cvećar Slađan Lazić.

Dodaje da željena forma ovog četinara može da se dobije takozvanim pikiranjem članaka, što se obavlja u avgustu.

„Njen vrh se pikira do prvog članka do najdeblje grane i ostavlja se na tri do četiri okca. Orezivanjem se dobija pravilan habitus svakog četinara. Kad se pikira, ona se sama izbori za svoj centralni vrh i posle koje godine može ponovo da se pikira“, objašnjava cvećar.

Bila ona velika ili mala, pravilnog oblika ili malo nakrivljena, njena uloga je ista. Da obeleži praznik, unese radost, sreću, nadu, da nas podseti na darivanje i okupi porodicu.