Neadekvatnim skladištenjem otpada bacamo pare u rupu i dodatno se trujemo

Jedan od najvećih ekoloških problema u našoj zemlji je neadekvatno upravljanje otpadom. Samo 11 opština ima izgrađene sanitarne deponije i na njima završi tek petina otpada. Nemaju ih najveći gradovi u kojima se proizvodi najviše otpada. Divljih deponija je nekoliko hiljada. Kada otpad nije zbrinut na odgovarajući način, on postaje opasnost za životnu sredinu.

U vrelom periodu, u kakvom smo ovih dana, posebno je veliki rizik od požara na deponijama, poput onog koji se prošle godine dogodio u Vinči.

„Požari na deponijama su tinjanjući. Materije koje čine otpad gore na nižoj temperaturi, bez dovoljno kiseonika i krajnji produkt tog nepotpunog sagorevanja su izuzetno kancerogene supstance. One su vrlo stabilne i u vidu čestica čađi mogu da putuju na velike razdaljine, pa je njihov štetni efekat utoliko veći“ objasnio je profesor Hemijskog fakulteta Konstantin Ilijević, za Magazin na prvom Radio Beograda 1.

Profesor skreće pažnju i na to da je u otpadu sve više plastike. Kada gori PVC, koji sadrži hlor, emituju se još opasnije supstance – dioksini. Oni su i kancerogeni i toksični. Izazivaju hormonalne poremećaje, a poznat je i slučaj trovanja ljudi. Pre par decenija dioksinom je trovan tadašnji predsednik Ukrajine, Viktor Juščenko.

Standardi u postupku zbrinjavanja otpada podižu se brzo, tako da ih ni komunalne deponije više ne zadovoljavaju. Otpad je prepun hrane koju mikroorganizmi razlažu. Usled manjka kiseonika dešava se proces fermentacije, koji oslobađa veliku količinu metana, koji 25 do 80 puta više doprinosi zagrevanju atmosfere nego ugljen-dioksid, napominje sagovornik Radio Beograda 1.

U sanitarnim deponijama on bi se mogao prikupljati, kako bi kasnije imao neku komercijalnu upotrebu ili čak spaliti i pretvoriti u manje štetan ugljen-dioksid.

Posebno loš uticaj na zdravlje ljudi imaju kisela jedinjenja koja nastaju u postupku razlaganja otpada.

„Mi bacamo veliki broj metalnih predmeta, od konzervi do tehničkih uređaja. Sve što se nalazi u njima, uključujući i baterije, sadrži mnogo opasnog metala, koji tokom fermentacije postaje još toksičniji. Kada kiša pada ona prodire u dublje slojeve, rastvara ih i vuče sa sobom do podzemnih voda i reka. Na taj način otrov ulazi u lanac ishrane", upozorava profesor Ilijević.

Sanitarne deponije su deo rešenja i za ovaj problem. Osim za prikupljanje gasova one imaju i sisteme za prikupljanja acidnih voda koje bi se prečišćavale u kolektoru i potom ispuštale u životnu sredinu. Nije realno da Srbija uskoro sve svoje deponije pretvori u sanitarne jer su to vrlo skupi projekti, napominje profesor.

Skreće pažnju na to da se mnogo može učiniti dobrom voljom i jačanjem svesti o problemu kojem smo izloženi. Najvažnije je da se što veća količina otpada reciklira. To je kompleksan proces koji zahteva da u njega svi budu uključeni – građani koji bi otpad sortirali, potom oni koji ga prikupljaju da ga dodatno rasporede i odvezu u neki centar na preradu.

To je sistem koji ima ozbiljan ekonomski benefit jer je reč o sirovinama. Mnoge zemlje izvlače veliku ekonomsku korist iz toga, dok mi bacamo pare u rupu da bi se, nakon toga, još dodatno trovali, zaključuje profesor Konstantin Ilijević.