Vode u Srbiji – ono što smo od prirode dobili, ne znamo da čuvamo

Naša zemlja bogata je vodom – ali ne znamo da je čuvamo, upozoravaju stručnjaci. Slika koja je obišla svet – hiljade kubika otpada, stabala, plastike, frižidera i drugog smeća na Limu kod Priboja.

Otpad je očišćen, ali problem nije rešen, jer se smeće i dalje baca u reke, a odgovornost niko ne utvrđuje.

„Naše najveće bogatstvo su vode, koje mi, nažalost, malo prljamo, malo zloupotrebljavamo, malo ne koristimo kako treba. Plastika je svuda oko nas. Kada bi se ovde vodila drugačija politika recikliranja otpada, onda bi se to rešilo samo od sebe. Svako ko donese plastičnu flašu na neki reciklažni centar morao bi da dobije dinar, dva, tri, pet. To bi se rešilo u roku od dve-tri godine“, smatra profesor Jovan Despotović sa Građevinskog fakulteta i predsednik IHP komiteta za Unesko.

Pored onog što vidimo reke i jezera su ugroženi i nevidljivim zagađenjem.

„Priliv otpadnih voda sa obradivih površina, industrijskih postrojenja i komunalnih otpadnih voda, kao i drugih zagađivača, u površinske vodene ekosisteme dovodi do poremećaja funkcionisanja tih vodenih ekosistema, dolazi do značajne potrošnje kiseonika i do pomora ribe i drugih organizama“, objašnjava Tamara Vazić sa PMF-a u Novom Sadu i saradnica SEPA.

Samo u Beogradu ima više od sto kanalizacionih ispusta u Savu i Dunav, što znači da se u njih godišnje ulije fekalija zapremine kao 60.000 olimpijskih bazena.

„Prvi i najveći zadatak je fabrika za preradu otpadnih voda u Velikom selu, to je fabrika koja pokriva milion i po ljudi koji žive u Beogradu. Već u septembru počinje izgradnja“, kaže zamenik gradonačelnika Goran Vesić.

Srbija prerađuje oko deset odsto otpadnih voda i treba da izgradi više od 350 postrojenja za prečišćavanje tih voda.