Kako je naučnik-umetnik promenio naš pogled na mozak

Santijago Ramon i Kahal rođen je 1852. godine u Navari. Za prva mikroskopska istraživanja strukture mozga dobio je Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu, 1906. godine. Njegove ilustracije moždanih ćelija i danas se koriste u nastavi.

U knjizi „Mozak u potrazi za samim sobom" Bendžamina Erlika navodi se da je Ramon i Kahal rođen u planinama Španije i da je kao dete žudeo da bude umetnik uprkos neodobravanju dominantnog oca. Razni portreti prikazuju ga kao šegrta berbera-hirurga, duboko nesigurnog bodibildera, pisca ljubavnih priča, fotografa i vojnog lekara koji boluje od malarije na Kubi.

Knjiga je sveobuhvatna - prikazuje vreme pre naučnikovog rođenja, ali i period posle njegove smrti, 1934. godine. Autor B. Erlik je istakao ključne trenutke potkrepivši ih zapisima koje je Santijago Ramon i Kahal ostavio u časopisima i knjigama. Ti uvidi omogućavaju čitaocima da „zavire" u naučnikov um i pomažu da se njegova naučna otkrića pozicioniraju u širi kontekst njegovog života.

Santijago je tokom odrastanja često morao da se seli, pa se u biografiji opisuje kako je, stigavši u novi grad, nosio neodgovarajuću odeću i govorio drugačijim dijalektom. Osramoćen i osetljiv, počeo je da pravi izgrede, da se tuče i beži sa časova. Otprilike u to vreme razvila se njegova nezasita potreba za crtanjem. „Neprestano bi škrabao po svakoj površini koju je mogao da nađe - po komadićima papira i školskim udžbenicima, kapijama, zidovima i vratima; novac koji bi sakupio trošio bi na papir i nove olovke; šetajući kroz selo, redovno je zastajao - seo bi na padinu i skicirao pejzaž", piše Erlik.

Ramon i Kahal je bio pažljiv posmatrač - bilo da je predmet njegove pažnje bio kameni zid ispred crkve ili komplikovano moždano tkivo. Uočavao je detalje koje su drugi ljudi propuštali. Upravo taj talenat ga je krajem 1880. doveo do velikog otkrića.

U to vreme preovlađivala je tzv. retikularna teorija, prema kojoj se smatralo da je splet moždanih vlakana jedinstveni i nedeljivi organ. Gledajući pod mikroskopom vrste nervnih ćelija najrazličitijih stvorenja, Ramon i Kahal je iznova i iznova uviđao da te ćelije u stvari imaju prostor između sebe, „slobodne završetke", kako je rekao. Prema Erliku, Ramon i Kahal je uvideo da je mozak sačinjen od mnogih nezavisnih ćelija, različitih oblika i funkcija.

Njegova zapažanja bila su na kraju prepoznata među drugim naučnicima i donela su mu Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu 1906. godine. Ramon i Kahal je podelio nagradu sa Kamilom Golđijem, italijanskim lekarom koji je pronašao metodu bojenja nervnih ćelija solima srebra i tako omogućio da se te ćelije prvi put sagledaju u celini. Koristeći svoju tehniku bojenja 1898. godine, otkrio je ćelijsku organelu. Golđi je bio uporni zagovornik retikularne teorije, što ga je dovelo u sukob sa Ramon i Kahalom, koji je koristio ovu metodu da pokaže završetke pojedinačnih ćelija. Njih dvojica se nisu sreli pre puta u Stokholm, gde je trebalo da prisustvuju ceremoniji dodele nagrada.

Neprijateljstvo Ramon i Kahala i Golđija i nepomirljivost njihovih ideja mogli su se primetiti i u njihovim govorima na dodeli Nobelove nagrade. „Ko god je verovao u takozvanu nezavisnost nervnih ćelija", podsmevao se Golđi, „nije dovoljno pažljivo posmatrao dokaze", piše Erlik. Sledećeg dana, Santijago Ramon i Kahal je uzvratio preciznim, snažnim argumentima, detaljno izlažući svoj rad „na primerima gotovo svih organa nervnog sistema i na velikom broju zooloških vrsta".

Stavovi Ramon i Kahala proizašli su iz pažljivih, detaljnih zapažanja, a njegovi intuitivni i sugestivni crteži nervnih ćelija ponajviše su uverili druge da je u pravu. U knjizi se jasno navodi da Santijago nije samo kopirao objekat ispred sebe. Kao i svaki umetnik, on je umeo da zapazi najsuptilnije detalje i uhvati njihovu suštinu. „On nije kopirao slike - on ih je stvarao", ističe Erlik.