Linija između leka i otrova može biti nevidljiva

Multidisciplinarni projekat „Tanka linija“, u saradnji Muzeja nauke i tehnike i Muzeja za istoriju farmacije, fenomen granice između leka i otrova sagledava kroz prizmu istorije, farmacije, medicine, etnologije, biologije, arheologije, pravne regulative, medija, kao i u širem društveno-istorijsko-prirodnjačkom kontekstu, sa teritorijalnim fokusom na područje Srbije.

Najnovija tumačenja najstarijeg sačuvanog starosrpskog medicinskog spisa – Hilandarskog medicinskog kodeksa iz sredine 16. veka,  sastava o otrovima, zastupljena su na izložbi.

Hilandarski medicinski kodeks 

Hilandarski medicinski kodeks zanimljiv je sa više aspekata, najpre sa istorijskog kao najstarije medicinsko delo pisano na starosrpskom jeziku, a zatim sa medicinskog i farmaceutskog. Sastoji se od više spisa, a za potrebe izložbe obrađen je Traktat o otrovima.

Najnovija istraživanja i obrada ovog spisa pokazuju da je srpska srednjovekovna medicina išla u korak sa zapadnom medicinom, a u njemu se nalaze prevedena dela arapske i antičke medicine.

Lekovite biljke mogu biti i otrovne

Sve biljke mogu biti otrovne, ako se ne koriste pravilno, stoga je bitno korisititi ih u konsultaciji sa stručnim licima, bilo da se upotrebljavaju u ishrani ili kao lekovito sredstvo. Usled nestručne upotrebe biljaka, posledica može biti i smrtni ishod.

„U narodu su oduvek poznate biljke velebilje, tatula, bunika, opium, mandragora. I danas se može čuti izraz 'kao da se bunike najeo', kada se opisuje nečije nepovezano izražavanje, što nije bez razloga, jer se seme bunike često dodavalo rakiji i izazivalo različite halucinacije“, napominje Jelena Manojlović, kustos Muzeja za istoriju farmacije pri Farmaceutskom fakultetu u Beogradu.

Nijedna biljka nije bezopasna, svaka može izazvati neko neželjeno dejstvo, više ili manje opasno po konzumenta biljnog proizvoda, bilo u vidu čaja ili u nekom drugom obliku. Neophodne su konsultacije sa stručnim licem zbog provera da li je osoba koja konzumira preparat potpuno zdrava ili pod nekom terapijom, kao i postojanja predispozicija za alergijske reakcije.

„Opasni mogu biti čak i bezazlena kamilica i kantarion, čija su nam lekovita svojstva poznata. Kantarion može biti veoma opasan, može čak i smanjiti dejstvo određene terapije“, dodaje gošća emisije Sve boje života.

Trovanje kao ženski zločin

Izložba „Tanka linija“ ima i etnološki kontekst, govori o položaju žene u društvu u 18. i 19. veku, kada su postojale tvrdnje da je trovanje ženski zločin i da je osvetoljubivost deo njene prirode.

„U to doba bilo je dostupno mnogo toga što danas nije nikome. Lako se moglo doći do različitih otrova kao što su sirdžik, ćezap, tuzruk, sičan, carska voda, a mogli su se kupiti, na primer, i kod 'Vuleta bakalina' koji je sve to merio na istoj vagi na kojoj je merio i šećer ili brašno. Dakle, lako je bilo dostupno, a uvek su u blizini bile žene koje su znale na koji način to može da se upotrebi da bi se postigao željeni cilj“, dodaje Jelena Manojlović.

Ženama su, takođe, bila dostupna i kozmetička sredstva koja su sadržala otrove: različita belila - tursko, biserno i alabastersko, najotrovnije i najopanije, jer su se njegovim korišćenjem radi ulepšavanja, otrovne supstance apsorbovale kroz kožu i izazivale trovanje celog tela.

„Bile su dostupne i takozvane kosoboje, boje za kosu koje su, takođe, bile otrovne, jer su se u to doba tako proizvodile. Ove preperate žene su mogle korisiti i u druge svrhe, a ne samo za ulepšavanje. Postojale su i žene 'predodređene da pomažu drugima', kako se tada govorilo, a u cilju te pomoći činile su i dela koja su kasnije tumačena kao zločini“, objašnjava Manojlovićeva.

Zakonsku regulativu uveo knez Miloš

Čuvanje i upravljanje otrovnim suprstancama u Srbiji su zakonski su regulisani tek dolaskom kneza Miloša na vlast. Pojavljuju se propisi o držanju otrova, a prvi zakon koji ovu oblast uređuje usvojen je 1860. godine.

Taj zakon je, sa neznatnim izmenama, bio na snazi sve do 1918. godine, do stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Bio je poštovan i vrlo jasno je definisao gde se otrovi mogu držati i na koji način prodavati. U međuvremenu je nastao i prvi zakon za apoteke, apotekare i držanje lekova i otrova, te je vrlo brzo došlo do celokupnog zakonodavnog uređenja.

Vekovima smo se trovali

Ljudi su oduvek dolazili u kontakt sa otrovnim materijama. Ako je reč o metalima, olovo je od osvita civilizacije bilo u širokoj upotrebi, od vodovodnih cevi, preko predmeta za svakodnevnu upotrebu u domaćinstvima, kozmetici i medicini zbog velike rasprostranjenosti i lake obrade.

Olovo je masovno korišćeno u vreme Rimskog carstva kada su otkrivena i prva zagađenja životne sredine. Tada je emisija olova dovela do zagađenja vazduha širom Evrope.

Pored detaljnog istorijskog pregleda upotrebe olova do današnjih dana, na izložbi „Tanka linija“ posebno je obrađena upotreba ovog metala na teritoriji Viminacijuma, nekadašnjeg rimskog grada i vojnog logora.

U to doba nije se mnogo razmišljalo o mogućnosti trovanja ljudi koji su koristili predmete od olova ili radili na njegovoj obradi. Na godišnjem nivou bilo je obrađivano oko 50 do 80 hiljada tona olova, što je jednako industrijskoj revoluciji koja se dogodila mnogo kasnije, te možemo govoriti o svakoj vrsti zagađenja u Evropi.

„Lokalno posmatrano, u Viminicijumu, ljudi su bili u kontaktu sa olovom, masovno su koristili predmete od ovog metala, pre svega u infrastrukturi, u građevinarstvu, a potom u upotrebi predmeta za kultne obrede, funerarnu upotrebu. Nakit se takođe proizvodio od olova. U antici, su keramičke posude bile gleđosane kvarcnim peskom i olovo-oksidom, u odnosu 40 prema 60 procenata u korist olova, te su bile izvor zagađenja i otrovnosti. Ne postoji segment u kome se nije koristilo olovo i neizbežna su bila zagađenja“, napominje Jelena Manojlović.

Farmacija u službi zla

Odnos prema leku i otrovu kroz istoriju se često menjao u skladu sa naučnim dostignućima, te je tako dolazilo i do zloupotreba zarad „ekonomskog progresa“.

„Jedan segment izložbe 'Tanka linija' nosi podnaslov Farmacija u službi zla, da ne bismo zaboravili na koji način može doći do zloupotrebe naučnih dostignuća. Priča o intezivnom korišćenju narkotika povezana je sa nacističkom Nemačkom i sigurno je imala uticaja i na naše prostore“, dodaje kustoskinja.

Nemačka farmaceutska industrija, najveći fabrički koncern „IG Farben“ postao je proizvođač ciklona Be, a manje fabrike proizvodile su metamfetamin (Pervitin), lek koji se masovno primenjivao u Nemačkoj i celoj Evropi posebno tokom Drugog svetskog rata.

Ovu adiktivnu psihoaktivnu supstancu su koristili svi, počev od vođe pa sve do vojnika u rovovima i običnih građana. Bio je u najširoj upotrebi, promovisan i reklamiran kako potpuno bezazlen lek koji daje energiju, snagu i dobro raspoloženje.

Na izložbi je prikazana zloupotreba ovog narkotika koji je izazvao masovnu zavisnost. Uvek treba da se podsećamo na ono što se događalo u tom koncernu i ne može da se opravda, a to je korišćenje ljudi u istraživačke svrhe, zaključila je Jelena Manojlović, kustos Muzeja za istoriju farmacije pri Farmaceutskom fakultetu u Beogradu.