Преминуо редитељ Пуриша Ђорђевић

Рођен је на Ђурђевдан 6. маја 1924. године. Пре избијања Другог светског рата био је члан СКОЈ-а, а одмах по избијању устанка приступио је партизанима. Заробљен је и послат у Завод за принудно васпитање омладине у Смедеревског Паланци.

После рата почео је да ради као новинар у Политици 1946. године. Убрзо постаје уредник Филмских новости, а касније режира документарне филмове.

Снимио је више од 80 дугометражних играних и краткометражних филмова, за које је награђиван од Венеције до Рио де Жанеира.

Његова тетралогија – Девојка, Сан, Јутро, Подне, уз додатак Бициклистa и Крос контрија, јединствена је целина у историји нашег филма и настала је у периоду од 1965. до 1970. године.

Препознатљив по анархичној, фрагментарној драматургији и својеврсној филмској лирици Пуриша Ђорђевић се памти и по томе што су његовима делима као филмски глумци дебитовали Мија Алексић, Неда Арнерић, Драго Чума, Љубица Ковић, Пепи Лаковић, Јелена Жигон, Радмила Гутеша...

Тема његових филмова су љубав и рат, прецизније - ратне љубави кроз оптику поезије и фаталистичког морала и храбрости да се кроз иронију и цинизам о недодирљвој револуцији проговори и другачије него што је било дозвољено.

Добитник је многобројних признања:

- Сретењски орден другог степена за нарочите заслуге у области филмске уметности, поводом -  Дана државности Републике Србије (2016),

- Награда за животно дјело Удружења филмских критичара Фипресци Србија (2012)

- Фестивал филмског сценарија у Врњачкој Бањи (1997) за филм Танго је тужна мисао која се плеше,

- Златна арена за режију филма Јутро (1967),

- Орден Вука Караџића

Објавио је и десетак књига, три позоришна комада и небројено прича објављених у новинама и магазинима. Такође је био веома плодоносан сценариста.

Оженио се 1960. године Миленом Дравић, са којом се касније развео. Из другог брака има ћерку Лидију.