Домаћи филм „Оаза“ освојио значајно признање на Венецијанском фестивалу

Награда „Европа Синемас Лејбл“ се додељује се у Венецији од 2004. године – као вид помоћи европским филмовима у биоскопској дистрибуцији, односно повећању њиховог домета до публике и медија.

После светске премијере на 77. Венецијанском фестивалу у оквиру паралелног и независног програма „Дани аутора", прва критика српског филма Оаза, другог дугометражног играног остварења београдског редитеља Ивана Икића, изашла је из прера уреднице у РТС-у и филмске критичарке, Сандре Перовић.

„Већ уводно архивско сведочанство с краја шездесетих година 20. века настало у бившој држави уводи нас причу о онима који су рођени другачији, као лица ометена у развоју са посебним потребама. Аутентичан запис о могућностима њиховог оспособљавања и прилагођавања у специјалним установама, дискретно се претапа у време садашње и ту почиње ангажована арт хаус љубавна мелодрама са снажним социјалним потенцијалом, која нас подстиче да се упитамо колико размишљамо о људима који су игром судбине разлличити, са ограниченим животним простором и могућностима.

Дугометражни играни филм Оаза редитеља Ивана Икића подсећа да су ту, да су присутни и да имају право на пристојан живот у коме се дешавају емоционална превирања.

Тинејџери Марија, Роберт и Драгана су главни јунаци, а у остварењу које је на граници експеримента, глуме их лица са посебним потребама, штићеници установе социјалне заштите „Сремчица“, дебитанти Маријана Новаков, Валентино Зенуни и Тијана Марковић које је редитељ за овај својеврстан храбри подвиг посвећено припремао годину дана у оквиру специјалне глумачке радионице.

Они једноставно бриљирају пред камером предочавајући нам несвакидашњи љубавни троугао у Дому који је за њих својеврсна оаза у односу на суров спољни свет, најчешће немилосредан према слабијима. Потпуно огољено, без много речи и дијалога, више визуелном експресијом и гестикулацијом дубоко су дочарана унутрашња стања несрећних душа, њихова мука, тескоба, патња за породицом као нуклеусом друштва, глад за љубављу и константна жеља за бегом у спољни свет, као излазом ка жељеној слободи.

Једини професионални глумци у филму су, у улози васпитача – Горан Богдан и Маруша Мејер који безрезервно деле кадар са колегама натуршчицима.

Снимљена камером између документаризма и фикције, Оаза ствара бриљантну фузију између два филмска рода, документарног и играног. За овај двосатни смело концпиран филм који иницира тескобу код гледаоца, потребно је стрпљење, јер крајњи циљ није да забави, већ да пробуди емпатију.

Остварење Ивана Икића је сиров, суров, реалан приказ једног паралелног скрајнутог света, са епилогом који је готово Шекспировски“.