Зеландија – осми континент за који су многи тврдили да постоји, али нису могли да га нађу

Било је то 1642. године и Абел Тасман је био на новој мисији. Искусни холандски морепловац био је уверен у постојање огромног континента на јужној хемисфери и одлучан да га нађе.

У то време, овај део света је још био прилично мистериозан за Европљане, али су они имали непоколебљиво уверење да тамо мора постојати велика копнена маса – названа Тера Аустралис. Ово уверење датира још из времена старог Рима, али тек половином 17. века је могла да буде проверена.

И тако, 14. августа, Тасман је испловио из базе своје компаније у Џакарти (Индонезија), са два мала брода и кренуо на запад, затим на југ, па на исток, да би на крају завршио на Јужном острву Новог Зеланда.

Његов први сусрет са локалним народом, Маорима, (за који се сматра да су се тамо населили неколико векова раније) није прошао добро. После неколико дана жустрих обрачуна, Тасман је отпловио назад, а да није ни крочио на ову нову земљу, иако је веровао да је заиста открио велики јужни континент.

У то време за Аустралију се већ знало, али Европљани су мислили да то није легендарни континент који су тражили. Када су се предомислили ипак су га назвали Тера Аустралис.

Тасман није знао да је све време био у праву

Године 2017. група геолога доспела је на насловне стране када су објавили да су открили Зеландију – Te Riu-a-Maui на језику Маори. Огроман континент од 4,9 милиона квадратних километара, око шест пута већи од Мадагаскара.

Иако су светске енциклопедије, мапе и претраживачи већ неко време били непоколебљиви да постоји само седам континената, тим је самоуверено обавестио свет да је то погрешно. Ипак их има осам – а он је најмањи, најтањи и најмлађи на свету.

Квака је у томе што се 94 одсто његове површине налази под водом, са само неколико острва, као што је Нови Зеланд, која извиру из океанских дубина. Све време се скривао пред нашим очима.

„Ово је пример колико може да потраје да откријете нешто тако очигледно“, каже Енди Тулок, геолог са Новозеландског краљевског истраживачког института "GNS Science", који је био део тима који је открио Зеландију.

Мукотрпно откриће

Више од једног века након што је Тасман открио Нови Зеланд, британски морепловац Џејмс Кук послат је у истраживачку мисију на јужну хемисферу. Његова званична упутства су била да посматра пролазак Венере између Земље и Сунца, како би израчунао колико је Сунце удаљено.

Али са собом је носио и запечаћену коверту, коју је требало да отвори када изврши први задатак. Коверат је садржао тајну мисију да открије јужни континент – преко кога је вероватно пловио, пре него што је стигао до Новог Зеланда.

Прве праве трагове о постојању Зеландије прикупио је шкотски природњак сер Џејмс Хектор, који је био део истраживачког похода који је пловио око јужне обале Новог Зеланда 1895. године. Након проучавања њихове геологије, закључио је да је Нови Зеланд „остатак планинског ланца који је чинио гребен велике континенталне области која се простирала далеко на југ и исток, а која је сада потопљена...“.

Упркос овом раном помаку, сазнање о могућој Зеландији остало је нејасно и врло мало се било ко тиме бавио све до шездесетих година.

У то време геолози су се коначно сложили око дефиниције шта је континент – генерално, геолошка област са великом надморском висином, широким спектром стена и дебелом кором. Такође мора бити велика. Ово је геолозима дало нешто са чиме би могли да раде – ако би могли да прикупе доказе, могли би да докажу да осми континент постоји.

Ипак, мисија је заустављена – откривање континента је компликовано и скупо. Затим је 1995. амерички геофизичар Брус Лујендик поново описао регион као континент и предложио да се назове Зеландија.

Отприлике у исто време, „Конвенција Уједињених нација о поморском праву“ ступила је на снагу и коначно дала озбиљну мотивацију за истраживање. У њој се наводи да земље могу да прошире своје територије изван своје ексклузивне економске зоне, која се протеже на 200 наутичких миља (370 километара) од њихових обала, да би затражиле свој „проширени континентални појас“ – са свим минералним богатствима и нафтом које ово обухвата.

Ако би Нови Зеланд могао да докаже да је део већег континента, могао би повећати своју територију шест пута. Одједном је дошло до обиља средстава за путовања да се истражи подручје, а докази су се постепено прикупљали. Са сваким прикупљеним узорком стене, случај Зеландије је напредовао.

Коначни процват дошао је од сателитских снимака, који се могу користити за праћење малих варијација у Земљиној гравитацији у различитим деловима коре за мапирање морског дна. Са овом технологијом, Зеландија је јасно видљива као деформисана маса велика скоро као Аустралија.

Мистериозно истезање

Зеландија је првобитно била део древног јужног суперконтинента Гондване, који је настао пре око 550 милиона година и који је у суштини сакупио сву земљу на јужној хемисфери. Заузимао је угао на источној страни, где се граничио са неколико других, укључујући половину Западног Антарктика и целу источну Аустралију.

Онда је пре око 105 милиона година, „због процеса који још не разумемо у потпуности, Зеландија почела да се повлачи“, каже Тулок.

Континентална кора је обично око 40 километара – знатно дебља од океанске коре, која обично износи око 10 километара. Пошто је била напрегнута, Зеландија је на крају толико растегла да се њена кора сада протеже на само 20 километара. Коначно, континент танак као таласи потонуо је – иако не сасвим до нивоа нормалне океанске коре – и нестао под морем.

Упркос томе што је танка и потопљена, геолози знају да је Зеландија континент због врста стена које се тамо налазе. Континентална кора обично се састоји од магматских, метаморфних и седиментних стена – попут гранита, шкриљаца и кречњака, док је дно океана обично само од магматских, као што је базалт.

Али има још много непознаница. Необично порекло осмог континента чини га посебно интригантним за геологе и више него збуњујућим. На пример, још није јасно како је Зеландија успела да остане заједно када је тако танка и да се не распадне на мале микроконтиненте.

Још једна мистерија је и то када је тачно Зеландија завршила под водом – и да ли је икада, у ствари, била изнад мора. Делови који су тренутно изнад нивоа мора су гребени који су настали када су се пацифичка и аустралијска тектонска плоча згужвале заједно. Тулок каже да су подељена мишљења о томе да ли је увек била потопљена осим неколико малих острва или је некада била потпуно сува.

Поставља се питање шта је ту живело

Са својом благом климом и распоном од 101 милион квадратних километара, древни суперконтинент Гондвана је био прекривен бујном флором и фауном, укључујући прве четвороножне копнене животиње, а касније и станиште титаносауруса. Дакле, да ли у стенама Зеландије има њихових фосилних остатака?

Фосили копнених животиња су веома ретко откривани на јужној хемисфери, али неколицина остатака је пронађена на Новом Зеланду деведесетих, укључујући ребро џиновског дугорепа, дуговратог диносауруса (сауропода), кљунастог биљоједа (хипсилофодонта) и диносауруса са оклопом (анкилосауруса). Затим је 2006. на острвима Чатам, око 800 километара источно од Јужног острва, откривена кост стопала великог месождера, вероватно неке врсте алосауруса.
Оно што је најважније, сви фосили датирају из периода пошто се континент Зеландија одвојио од Гондване.

Међутим, то не значи нужно да су диносауруси лутали целом Зеландијом – ова острва су можда била уточиште док је остатак био потопљен, као што је и сада.

„Већ дуго траје дебата на ову тему да ли је могуће да неко подручје настањују копнене животиње, а да нема непрекинуте копнене везе – и да ли би без тога оне изумрле“, наводи Руперт Сатерленд, професор геофизике и тектонике на Универзитету Викторија у Велингтону.

Дебата постаје још компликованија када се у целу причу убаци један од најчуднијих и најомиљенијих становника Новог Зеланда – киви – необична птица која не лети, има бркове и перје налик на косу. Чудно, сматра се да његов најближи сродник није моа, који је део истог рода – ратита – и који је живео на истом острву до свог изумирања пре 500 година, већ још џиновскија птица-слон, која је вребала по шумама Мадагаскара до пре скоро 800 година.

Ово откриће навело је научнике да верују да су обе птице еволуирале од заједничког претка који је живео на Гондвани. Било је потребно 130 милиона година да се суперконтинент потпуно распадне, али када се то догодило, делови су се расули широм света, формирајући Јужну Америку, Африку, Мадагаскар, Антарктик, Аустралију, Арабијско полуострво, Индијски потконтинент и Зеландију.

Да ли је Зеландија увек била под водом

Ово, заузврат, сугерише да је барем део сада потопљене Зеландије био изнад нивоа мора све време. Осим пре око 25 милиона година, сматра се да је цео континент – чак и цео Нови Зеланд – био потопљен.

Иако није могуће сакупити фосиле са морског дна Зеландије директно, научници су истраживали његове дубине бушењем.

„Заправо најкориснији и најизразитији фосили су они који се формирају у веома плитким морима“, каже Сатерленд. „Зато што остављају запис “ постоји безброј, зилиони сићушних, сићушних фосила који су веома карактеристични.

У 2017. години, тим је предузео најопсежнија истраживања у региону до сада и избушио више од 1.250 метара морско дно на шест различитих локација. Језгра која су сакупили садржавала су полен копнених биљака, као и споре и шкољке организама који су живели у топлим, плитким морима.

„Ако имате воду, коју само ви знате, дубоку 10 метара или нешто слично, онда постоји велика шанса да је било и земље у близини", каже Сатерленд, који објашњава да полен и споре такође наговештавају могућност да Зеландија није била толико потопљена као што се мислило.

И дословно уврнут континент

Још једна мистерија лежи и у облику Зеландије.

„Ако погледате геолошку карту Новог Зеланда, постоје две ствари које заиста упадају у очи“, каже Сатерленд. „Један од њих је Алпски расед, граница плоче која се протеже дуж Јужног острва и толико је уочљива да се може видети из свемира“.

Други је да је геологија Новог Зеланда – као и ширег континента – необично увијена. Обе су подељене на два дела хоризонталном линијом, где се сусрећу пацифичка и аустралијска тектонска плоча. Тачно на овом месту, изгледа као да је неко узео доњу половину и изокренуо је, тако да не само да се претходно непрекинуте траке стене више не слажу, већ су готово под правим углом.

Једноставно објашњење за ово је да су се тектонске плоче помериле и некако их деформисале. Али како се то тачно и када догодило, и даље је потпуно нејасно.

„Постоје различита тумачења, али ово је прилично велика непознаница“, тврди професор Тулок.

Сатерленд објашњава да је мало вероватно да ће континент ускоро одати све своје тајне.

„Прилично је тешко правити открића, када је све два километра испод воде, а слојеви које треба да узоркујете су и 500 метара испод морског дна“, напомиње професор. „Заиста је изазовно изаћи и истражити такав континент. Дакле, једноставно је потребно много времена, новца и труда.“

Ако ништа друго, осми континент света сигурно показује да – скоро 400 година након Тасмановог потраге – и даље много тога скрива.