Научници кажу да ћемо ускоро почети да насељавамо подземље

Вил Хант, аутор књиге Подземље: Историја човечанства под нашим ногама, истиче: „Оно што је важно да знамо о подземном свету јесте то да му не припадамо. Биолошки, физиолошки, наша тела једноставно нису направљена за живот испод земље. То нас ипак није спречило да тамо залазимо“.

Људи су током историје живели под земљом из неколико разлога. Неки су услед недостатка материјала за изградњу кућа, укопавали свој дом у земљу. На местима са суровим климатским условима залазили су испод земљине површине током лета да би се расхладили, а током зиме – да се угреју.

Подземље је често служило као скровиште од непријатеља. Чувени градови Кападокије, у данашњој Турској, изграђени су како би се тамошњи древни људи заштитили од климе и од рата.

„Стално су били у опасности од напада пошто су се налазили на важној стратешкој позицији“, наводи Хант. Становници су се повлачили у подземље у критичним ситуацијама, али тамо нису остајали дуже од неколико недеља.

Један од највећих подземних градова у Кападокији је Деринкују. Саграђен је у 7. или 8. веку и имао је око 20.000 становника. У његовој близини је, према Националној географији, недавно откривен још један град, за који се претпоставља да је био за трећину већи. Геофизичари сматрају да се тај град простирао на 460.000 квадратних метара и да је допирао до дубине од 113 метара.

Подземни градови Кападокије су архитектонско чудо, истиче Хант. Бунари су укопани дубоко испод нивоа подземне воде; дугачки тунели служили су као вентилациони отвори; градови су имали више одбрамбених зидина и видова заштите, укључујући велико кружно камење, које се котрљало и заклањало отворе.

Већина подземних склоништа била је једноставнија од оних у Кападокији. Многи људи су користили природне пећине или правили вештачке тамо где је био погодан састав земљишта – на пример, у брдима сачињеним од туфа, мекане вулканске стене, напомиње Хант.

„Такве пећине су веома честе и могу се наћи широм света“, додаје. Чак се и данас граде. Часопис Смитсонијан наводи да у аустралијском градићу Кубер Пидију готово половина становника живи у таквим „укопима“, односно удубљењима укопаним у зидове брда.

Многе маргинализоване групе данас живе под земљом – у напуштеним инфраструктурама модерних градова. Данас у Њујорку има мање „људи кртица“ него пре неколико деценија, али се и даље процењује да око хиљаду бескућника у том граду живи испод земље, тврди Хант.

Међу градовима који имају „друштва из подземља“, Хант такође набраја Лас Вегас и Букурешт. Како све већи број људи пристиже у градове, тако се и све више градских бескућника сели у подземље.

У Сингапуру се чак разматрају могућности подземне стамбене градње. Неопходну технологију за тако нешто већ имамо, наводи Ун Хи Ли, асистенткиња физиологије на Малезијском кампусу Универзитета у Нотингему, која изучава физиологију живота под земљом.

Истраживања показују да боравак испод земље не мора имати негативне физиолошке ефекте уколико су обезбеђени исти услови као на површини – светлост, величина просторије, висина плафона и слично, наводи Ли.

Тако, на пример, тзв. светлосни тунели помоћу посебних материјала и рефлектујућих боја могу да привуку и пренесу сунчеву светлост и спрече депресију која је узрокована њеним недостатком.

Људи се могу осећати изоловано у односу на оне на површини, или могу осећати недостатак контроле, али и на то се може утицати, каже Ли. Упркос томе, људима се и даље углавном не свиђа идеја живљења под земљом.

Свиђало се то нама, или не, Ли сматра да ће људи неминовно почети све више да граде „надоле“, следећи пример већ постојећих подземних насеља. Пример је насеље Ресо у канадском граду Монтреалу.

Ово подземно насеље простире се на више од 15 километара и садржи тржне центре, канцеларије, хотеле и школе. „Извесно је да ћемо ускоро почети да насељавамо подземље. У наредних тридесет година имаћемо више подземних пословних јединица и више места за забаву“, тврди она. „То није само идеја, то се већ дешава.“