Двадесет година Међународне свемирске станице – да ли је вредело

Удаљена 250 километара од Земље, Међународна свемирска станица (МСС) већ две деценије без прекида представља дом међународним тимовима астронаута. Први су на станицу стигли Американац Бил Шепард и руски космонаути Сергеј Крикалев и Јуриј Гизденко, и од њиховог доласка 2. новемрба 2000. године, станица ниједном није остала празна.

Међународна свемирска станица тешка је око 420 тона, дугачка 109 метара и креће се око Земље брзином од 27 километара у секунди, што значи да орбитира око Земље, скоро 16 пута дневно. До сада је на њој боравило укупно 240 астронаута. Смештај на станици укључује шест спаваћих соба, два купатила и теретану, а можда највећу атракцију представља такозвана „Купола“, комплекс широких прозора кроз које се види сваки догађај на Земљи, од олуја које се спремају до изласка Сунца.

Једини британски астронаут који је био на МСС, Тим Пик, био је велики обожавалац „Куполе“, јер тврди да му је поглед кроз њу помогао да схвати колико је наша планета крхка и осетљива. У интервјуу за Би-Би-Си присећао се: „Одатле се види Земљина атмосфера, која је широка тек 16 километара. Сав гас који нас одржава у животу садржан је у том танушном слоју. Одједном схватите да је веома важно шта у тај слој стављамо.“

У обичан, свакодневни живот становника станица спадају и серенаде које астронаути свирају на гитари, као и први еспресо икада направљен у свемиру, који је попила италијанска космонауткиња Саманта Кристофорети. Ипак, Пик каже да се људи на Земљи највише питају о томе како се астронаути на станици носе са кваровима на тоалетима.

Научници инсистирају да је највећа пажња усмерена на свакодневни живот што је од кључне важности за астронауте. Професор астробиологије на Универзитету у Единбургу, Чарлс Кокел, наглашава: „Управљање Међународном свемирском станицом показало нам је да људи могу да направе себи дом чак и на најсуровијим местима, као што је свемир“.

Како је све почело

Наса је разматрала планове за изградњу свемирске станице која би трајно орбитирала око Земље још осамдесетих година прошлог века. Ипак, због висине предвиђених трошкова, овај подухват је био неизводљив све док пад Совјетског Савеза није омогућио Наси сарадњу са Русијом. Њихови свемирски инжењери већ су имали значајно искуство у дуготрајним свемирским мисијама са сопственим малим орбитирајућим станицама из програма „Саљут“ а посебно свемирском станицом „Мир“.

„То је такође био врло прагматичан потез Сједињених Држава“, сматра професор Ану Ојха, директор Националног свемирског центра у Лестеру. „Америка је желела да спречи совјетске свемирске стручњаке да их непријатељски настројене државе уграбе док се СССР распадао. Зато су настојали да их укључе у заједнички свемирски програм како би их задржали код куће и омогућили им да дају свој пун допринос. МСС је био савршен подухват за то“, напомиње Ојха.

На крају су се две државе договориле о плану изградње МСС-а, с тим што су се канадска и јапанска свемирска агенција такође сложиле да се придруже пројекту, заједно са Европском свемирском агенцијом, чији је Велика Британија кључни члан.

Монтажа станице започела је 1998. године и било је потребно више од 30 летова америчких свемирских шатлова и 40 руских ракета да би однели компоненте и модуле до станице пре њеног завршетка 2011. Годинама су астронаути били заокупљени изградњом станице и тек су од недавно били у могућности да се потпуно посвете научним истраживањима, укључујући и извођење више од 3.000 експеримената у сарадњи са хиљадама научника на Земљи.

Коначни рачун за изградњу МСС износио је више од 100 милијарди долара. Станица годишње извуче још четири милијарде долара само за трошкова одржавања и сервисне летове. Већину овога платили су Американци. 

Да ли се исплатио овај огроман издатак

Стручњак за планетарне науке, професор Јан Крафорд са Универзитета „Биркбек“ у Лондону, верује да јесте. „МСС је фантастичан пример међународне сарадње на највишем нивоу у тренутку када свету очајнички требају примери подухвата који могу да окупе различите стручњаке и нације. А сазнања како живети и радити у свемиру биће нам врло драгоцена с обзиром на то да се припремамо за повратак на Месец и могуће слање људи на Марс“.

Међутим, постоје научници који имају потпуно другачији став. „Нема начина да се оправдају огромни трошкови уложени у изградњу МСС“, наводи астроном сер Мартин Рис. „Као прво, научни допринос станице је врло мали. Сазнали смо понешто о томе како тело реагује на друготрајан боравак у свемиру и узгајили смо неколико кристала у нултој гравитацији, али то ни на који начин није сразмерно десетинама милијарди долара потрошених на МСС. Заправо, станица објављује вести само када јој се тоалети блокирају или астронаут пева лебдећи са гитаром“, саркастичан је Рис.

Боље би било да је Наса потрошила тај новац на лансирање робот-мисија на друге планете или изградњу орбиталних опсерваторија, додаје Рис – што је становиште које заступа и физичар и нобеловац, Стив Вајнберг, са Универзитета „Текас“ у Остину. „Једини занимљив научни експеримент обављен на МСС је било проучавање космичких зрака помоћу алфа магнетног спектрометра, али астронаути нису имали никакву улогу у његовом извођењу“, каже за Опсервер, професор Вајнберг. „Беспилотна мисија је могла да га изведе много јефтиније“.

Професор Ојха, пак, додаје да је у почетку био врло сумњичав око научног образложења за изградњу МСС, али је сада уверен да је то био одличан потез и велики успех. „Много нам значи све оно што смо постигли у погледу стицања искуства свемирских летова са људском посадом. Научили смо како саставити огромне структуре у свемиру и дуго живети тамо горе, као и са успехом се борити против свих инцидената који су се повремено јављали. Пресудно је да не протраћимо то искуство“.

Научни допринос

Кључна лекција научена из вишемесечног боравка астронаута на МСС била је о утицају нулте гравитације на људско тело. Уочени су проблеми са губитком мишићне масе, смањења густине костију и оштећење вида и чула укуса.

Научници су открили да је астронаутима потребно и неколико година да им се поврати нормална густина костију после четири или пет месеци проведених у мисији на станици. С друге стране, коришћењем трака за трчање и машина за дизање тегова, астронаути су успели да умање најгоре ефекте атрофије мишића.

Будућност

Наса би требало да настави са финансирањем МСС још четири или пет година, а тада би, како се надају, она требало да пређе у власништво неке приватне компаније која ће се о станици старати на комерцијалној основи, а Свемирска агенција ће се оријентисати на финансирање мисија за истраживање и насељавање Месеца, а можда, једног дана, и одласка људи на Марс. Ови пројекти укључиваће изградњу „Гејтвеја“, мање верзије свемирске станице, која ће се налазити у месечевој орбити као тачка за истраживање месечеве површине.

Али да ли је нека приватна компанија уопште заинтересована да преузме МСС? Велики број компанија је показао интересовање да се прикључи раду на станици. Компанија „Аксиом спејс“ са седиштем у Тексасу, потписала је уговор са Насом да изгради модул у коме ће вршити испитивање нових материјала.

Глумац Том Круз и редитељ Даг Лајман требало би идуће године да оду до станице капсулом „Спејс Икса“, „Кру драгон“, како би снимили сцене за акциони филм. Такође, најављени ријалити програм, Спејс хироу – најављен за 2023. годину – планира да победника пошаље на МСС.

Да ли ће овакви комерцијални подухвати бити довољни да се обозбеде милијарде долара потребних за одржавање и управљање станицом, остаје да се види. Алтернатива је да се МСС демонтира и комад по комад баци на Земљу у нади да ће бити уништени током проласка кроз атмосферу.

Тек то би било ужасно расипништво, сматра професор Кокел. „Било је ђаволски тешко да се сви убеде да пристану на изградњу станице, а затим и да је саграде. Уколико ову изгубимо, мале су шансе да ћемо у будућности успети да направимо другу. Зато морамо да подстичемо компаније да наставе са радом, бар још једну деценију.“