Од привлачности до одбојности у секунди – психологија изненадног губитка интересовања за партнера

Да ли сте икада осетили изненадну одбојност према особи која вас је привлачила – само зато што је носила необичне ципеле или је прегласно жвакала?

Тај тренутни прелазак од привлачности до потпуне одбојности постао је веома популарна тема на Тик-току и Инстаграму, где самци и парови размењују искуства о конкретним, често апсурдним ситницама због којих су изгубили интересовање за некога.

Али, ако оставимо по страни виралне мимове и духовите приче, зашто наш мозак понекад тако нагло „повуче ручну кочницу“ када је реч о привлачности?

Постоји више могућих објашњења. Поједини психолози сматрају да би овај феномен могао да буде повезан са такозваним сексуалном одбојношћу.

Према једној хипотези, сексуална одбојност је емоција која се обликовала под утицајем еволуционих притисака природне селекције. Та теорија полази од претпоставке да су жене еволутивно предодређене да бирају мушкарце са којима могу успешно да се размножавају, како би обезбедиле опстанак потомства.

Из те перспективе, изненадна одбојност, иако понекад претерана реакција, има улогу у избору одговарајућег партнера.

Међутим, ова теорија има и своја ограничења. Не улазе све жене у романтичне везе ради размножавања. Осим тога, она не објашњава зашто и мушкарци доживљавају овај феномен, нити узима у обзир индивидуалне разлике у томе шта људи очекују од партнерских односа. 

Постоје и теорије које овај феномен повезују са анксиозношћу у партнерским односима.

У психологији партнерских односа, особе са избегавајућим стилом привржености настоје да избегну емоционалну блискост. Због тога забављање или улазак у романтичну везу код њих може изазвати одређену анксиозност.

Могуће је да осећај изненадне одбојности у таквим случајевима делује као одбрамбени механизам, омогућавајући особи да се дистанцира од других и сачува независност, коју доживљава као своју „сигурну зону“.

То указује на могућност да особе са избегавајућим стилом привржености користе овај осећај одбојности како би се заштитиле и одржале емоционалну дистанцу.

Треба размотрити и повезаност између понашања садашњих и бивших партнера.

Код неких људи одређени поступци, навике или манири могу изазвати непријатну реакцију зато што их подсећају на претходне партнере. Тако одређено понашање почињу да повезују са осећајем одбојности.

У том контексту важно је поменути и класично условљавање.

Ако смо научили да одређене надражаје из окружења повезујемо са нечим одвратним – на пример, ако смо више пута видели некога како чачка нос и слушали да је то одвратна навика – вероватно ћемо осетити гађење када касније приметимо исто понашање код друге особе. То на крају може довести до појаве одбојности према особи која се тако понаша.

Још једно могуће објашњење овог феномена могло би бити повезано са одређеним фобијама или преосетљивошћу.

На пример, ако неко има мизофонију – стање које карактерише смањена толеранција на одређене звукове – звуци попут гласног жвакања могу код те особе изазвати снажну раздражљивост.

На крају, одговор на питање зашто људи изненада осете одбојност према некоме није једноставан.

Све наведене теорије имају своје предности и ограничења. Ипак, чини се да кључну улогу у појави овог феномена имају индивидуалне разлике међу људима.