Преживела две смртоносне инјекције: Неуспешно погубљење једине жене у затворима Тенесија

Затворски званичници у Нешвилу нису успели да изврше смртну казну над педесетогодишњом Кристом Пајк, која је требало да постане прва жена погубљена у држави Тенеси у последњих више од 200 година.

Према изјавама њених адвоката и новинара који су присуствовали догађају, Пајкова је остала при свести и након што су јој убризгане две дозе пентобарбитала.

Због очигледног неуспеха медицинског протокола, она је хитно пребачена из државног затвора у локалну болницу, чиме је започела нова фаза вишедеценијске правне агоније која поставља озбиљна питања о затворском систему Сједињених Америчких Држава.

Новинари који су из посебне собе посматрали процедуру сведочили су низу необичних и мучних сцена у комори. Завесе које одвајају комору за погубљење од сведока затваране су и отваране неколико пута у распону од сат времена.

Новинарка Тори Геснер известила је да се Пајкова у једном тренутку насмејала и гласно пожалила на болове, говорећи да осећа као да ће јој рука експлодирати.

Четрдесет минута након администрирања две дозе смртоносне дроге, сведоци су јасно могли да чују како затвореница гласно хрче и отежано дише, док су званичници у потпуној конфузији прекидали процедуру и наређивали хитну евакуацију посматрача и присутних медија са лица места, преноси Њујорк тајмс.

Ово је други пут ове године да држава Тенеси бележи озбиљне пропусте у спровођењу смртне казне. У мају је погубљење још једног осуђеника отказано јер медицинско особље у затвору није могло да му пронађе вену како би успоставили интравенску линију за проток хемикалија.

Правна битка до последњег минута

Само неколико сати пре него што је везана за носила у комори смрти, судбина Кристе Пајк зависила је од одлука највиших судских инстанци. Апелациони суд је првобитно одобрио привремено одлагање погубљења како би се детаљно испитали наводи њених адвоката.

Они су у својој тужби тврдили да порота током суђења није узела у обзир тешку историју сексуалног и физичког злостављања које је осуђеница трпела током раног детињства, а које је довело до њене дијагнозе биполарног поремећаја и трајног посттрауматског стресног синдрома, пише Гардијан.

Међутим, амерички Врховни суд је усред ноћи поништио ову одлуку и наложио хитно спровођење казне пре истека дневног налога. Троје либералних судија – Соња Сотомајор, Елена Кејган и Кетанџи Браун Џексон – оштро су се успротивиле овој изненадној одлуци.

Судија Сотомајор је у свом издвојеном мишљењу нагласила да не види ниједан валидан разлог за заобилажење редовног процеса жалбене ревизије, посебно имајући у виду неопозиве последице које исхитрена одлука може донети у капиталном правном случају од огромног националног значаја и пажње јавности.

Након неуспелог покушаја погубљења, гувернер Тенесија Бил Ли обуставио је сва даља извршења смртних казни заказана за ову годину и наложио хитну ревизију протокола.

Њен правни тим одмах је поднео хитан захтев суду, тврдећи да је држава свесно прекршила уставно право њихове клијенткиње које строго забрањује сурове и неуобичајене казне, излажући је стравичној и беспотребној физичкој и психичкој агонији током целокупног процеса.

Сенка бруталног злочина из младости

Случај Кристе Пајк деценијама привлачи пажњу јавности, пре свега због невероватне бруталности злочина који је починила давне 1995. године. Као осамнаестогодишњакиња, Пајкова је заједно са својим тадашњим дечком намамила деветнаестогодишњу Колин Слемер у шумовити део огромног универзитетског кампуса у Ноксвилу.

Основни мотив овог свирепог злочина била је њена болесна љубомора, јер је девојка у својој глави веровала да Слемерова на све могуће начине покушава да јој преотме романтичног партнера са којим је у том периоду била у веома турбулентној емотивној вези пуној насиља.

Злочин је био обележен незамисливом свирепошћу која је шокирала целу нацију. Жртва је сатима језиво мучена пре него што је брутално убијена, а локални медији су данима извештавали да су нападачи на њеном телу хладнокрвно урезали пентаграм.

Због чињенице да је њен саучесник у тренутку извршења злочина имао само седамнаест година, он је услед законских ограничења избегао смртну казну, док је Пајкова веома брзо постала најмлађа жена осуђена на смрт на читавој територији ове јужњачке америчке државе и читавог региона.

Током више деценија проведених у строгој изолацији на одељењу за смртне казне, Пајкова је стотинама пута писаним путем изражавала своје дубоко кајање. Угледни психолози који су је небројено пута детаљно процењивали званично су потврдили да затвореница данас искрено показује огромну емпатију и кристално јасну свест о застрашујућим размерама патње и бола коју је трајно нанела потпуно несрећној и уништеној породици своје невине младе жртве.

За дубоко рањену породицу убијене девојке пролазак времена апсолутно није донео ни мрвицу опроста. Њена несрећна мајка, Меј Мартинез, допутовала је стотинама километара у Нешвил само како би лично присуствовала коначном извршењу правде над убицом свог вољеног детета.

У веома емотивним изјавама за присутну штампу непосредно након отказивања процеса, Мартинезова уопште није крила своју огромну огорченост и бес због потпуне конфузије и срамотно лоше комуникације надлежних затворских власти које су је оставиле без икаквих информација.

Питање када ће држава Тенеси поново на суду покушати да легално спроведе незавршену егзекуцију остаје широм отворено, док се њен огромни адвокатски тим ужурбано припрема за сасвим нову серију тужби и апела.

Овај застрашујући преседан снажно је и трајно додатно потпалио већ ужарену националну дебату о фундаменталној хуманости смртоносне инјекције, показујући све тамне пукотине и огромне лимите америчког казнено-поправног и затворског правосудног система модерног доба који се налази пред изазовима.