Наслеђујемо ли страхове својих предака – шта су научници до сада открили

У најширем смислу, оно што се преноси с једне генерације на другу није сама траума, већ већа осетљивост – или прилагођеност – система који регулишу страх и стрес. До тог преноса може доћи посредством породичног живота, пренаталног окружења и, можда, одређених епигенетских механизама, о чијем се значају код људи и даље расправља.

Осим тога, када неко искуство доведе до посттрауматског стресног поремећаја, оно се, условно речено, не бележи у једној јединој „зони страха“.

Траума оставља трагове у мозгу

Поједине студије рађене на основу снимака мождане активности описују промене у деловима мозга као што су амигдала и префронтални кортекс.

Амигдала учествује у препознавању претњи, док префронтални кортекс има улогу у регулисању емоција, као и у сузбијању реакција страха које више нису корисне. Улогу има и хипокампус, мождана структура од великог значаја за смештање сећања у одговарајући контекст.

Све ове области део су можданих мрежа које се активирају како би препознале значајне надражаје и регулисале наше реакције у складу са искуством.

Реч је о такозваним мрежама истакнутости, извршне контроле и самореференцијалне обраде. Међутим, резултати се разликују од особе до особе и од студије до студије – не постоји јединствен мождани „потпис“ трауме.

Будући да се поменуте мреже налазе у мозгу особе која је доживела одређени догађај, а не у њеним јајним ћелијама или сперматозоидима, као и да се сећања одржавају захваљујући променама пластичности у можданим колима и групама неурона – за шта се користи термин „енграми“ – тешко је замислити биолошки механизам који би могао да копира одређену сцену, конкретну емоцију или аутобиографско сећање из мозга родитеља у мозак његовог потомка. Такав механизам, заправо, још није познат.

Опасност се учи

Мозак детета развија се кроз интеракцију са другим људима. Деца путем опонашања и сопственог искуства уче које ситуације треба да сматрају безбедним, а које опасним. Посматрају изразе лица, држање тела и ћутање, као и оно чега се плашимо, шта одбацујемо и шта избегавамо.

Једна метаанализа показала је да бебе, када виде да њихови родитељи са страхом реагују на нешто ново, и саме могу да осете већи страх и почну да избегавају тај надражај. Уочени ефекти били су мали до умерени, али помажу у разумевању начина на који особа која је доживела трауму може својој деци да пренесе појачан осећај опасности или веће тешкоће у управљању емоцијама.

То, међутим, не значи да ће деца неизбежно развити неки поремећај. Да би до тога дошло, морају да се укључе и други фактори, као што су темперамент, утицај особа које брину о детету, друштвена подршка, каснија искуства или способност нервног система да настави да се мења и развија.

Какву улогу има трудноћа

Интензиван стрес током трудноће може да промени ниво хормона, изазове упалне процесе и поремети метаболизам, као и функционисање плаценте. Ти сигнали део су окружења у којем се развија мозак фетуса и због тога могу бити повезани са каснијим разликама у повезаности можданих структура, регулисању емоција и, поново, реакцији на стрес.

Наука, међутим, указује на то да се уочени ефекти код људи могу разликовати и да је тешко раздвојити утицај стреса од других фактора, као што су здравље мајке, сиромаштво, исхрана или окружење након рођења.

У сваком случају, примереније би било говорити о пренаталном програмирању него о међугенерацијском наслеђивању. Током трудноће фетус је директно изложен хормонским, метаболичким и имунолошким променама које се дешавају у организму мајке. Због тога, ако се касније код детета уочи нека разлика, не може се тврдити да је биолошки сигнал пренет с једне генерације на другу без директног излагања.

Епигенетика

Епигенетика проучава механизме који регулишу активност гена без промене саме секвенце ДНК, као што је, на пример, метилација. Истраживања на животињама указују на то да одређени сигнали из окружења могу посредством полних ћелија да утичу на потомство.

То је, међутим, много теже доказати код људи, јер се генетика, трудноћа, васпитање, култура и друштвени услови преносе истовремено, док се велики део епигенетских ознака реорганизује током стварања полних ћелија и развоја ембриона.

Студија објављена 2025. године открила је код 131 припадника три генерације сиријских породица обрасце метилације повезане са изложеношћу насиљу. Иако је тај резултат у најмању руку упечатљив, ово истраживање не доказује недвосмислено да се психолошка траума наслеђује.

Један од разлога је то што су анализиране ћелије из усне дупље, број испитаника био је мали, а и сами аутори су навели да је неопходно да резултати буду додатно потврђени. Епигенетска ознака може бити узрок, последица или једноставно показатељ изложености одређеном фактору.

Наслеђујемо могућности

Када се све узме у обзир, најопрезнији закључак био би да не наслеђујемо трауматична сећања својих предака. Можемо, међутим, да наследимо гене који утичу на нашу осетљивост на стрес, нарочито ако је наша мајка имала компликовану трудноћу или ако смо, нажалост и неправедно, одрастали у породици која је живела у тешким околностима.

Читав тај процес преноса сасвим је стваран, али исто важи и за нашу способност прилагођавања, успостављања добрих односа са другим људима, живота у бољим условима и приступа ефикасним терапијама које могу да мењају мождана кола повезана са страхом.

Биологија нам преноси могућности – она нам не изриче пресуду и не одређују судбину.