Гени Европе између митова и науке: шта нам ДНК заиста говори о пореклу народа

Поводом трибине у Европској кући у Београду, где ће бити отворена јавна дебата о томе где се завршавају митови, а почињу научне чињенице, у Јутарњем програму РТС-а говорио је Слободан Бубњевић, популаризатор науке, физичар и новинар који се дуги низ година бави научним темама. Његова порука је јасна: када је реч о генима Европе, пре свега говоримо о науци, а не о идеологији или идентитетским конструкцијама.

„Из наше перспективе, посебно у оквиру овог програма, ми пре свега говоримо о науци“, истиче Бубњевић, подсећајући да постоји велики број научних тема које излазе изван уског академског круга и постају важне и занимљиве широј јавности. Питање порекла народа једна је од таквих тема – привлачна, интригантна, али и подложна злоупотребама.

Подсећа да су се дуги низ година, у време када савремена генетика још није постојала, бројни истраживачи бавили управо идејама о „чистоћи“ народа и раса, ослањајући се на антрополошка мерења и класификације које су данас потпуно дискредитоване. „То је једно несрећно искуство које стоји иза нас, али које је потпуно обрисано са становишта науке дубљим разумевањем тога шта говори генетички материјал“, истиче Бубњевић.

Наука руши митове

Савремена генетика, међутим, нуди сасвим другачију слику. Она не само да руши митове о „вишим“ и „нижим“ расама, већ показује да не постоји генетски запис који би једнозначно одређивао припадност неком народу.

„Не постоји могућност да ви из крви извадите неку информацију и кажете – ово је ген одређеног народа“, наглашава Бубњевић. Према његовим речима, у генетичком материјалу не постоји ознака на основу које би се могло рећи ко је Србин, Мађар, Украјинац или Енглез.

Разлог за то лежи у самој природи људске генетске разноликости. „Разноликост између нас појединачно је већа него било каква заједничка особина коју бисмо имали“, објашњава гост Јутарњег програма. Управо та чињеница чини бесмисленим покушаје да се дефинише „ген нације“ или „чисто порекло“.

Као илустрацију апсурдности таквих идеја, Бубњевић подсећа на нацистичку опседнутост „чистом аријевском расом“.

„Погледајте водеће људе Трећег рајха. Па нико не личи на тај модел плавог, високог Аријевца“, истичући да је сама пракса демантовала идеологију коју је тај режим покушавао да наметне.

Напредак биомедицинских наука

Савремена истраживања ДНК, међутим, отварају сасвим нове увиде у прошлост човечанства. Напредак биомедицинских наука је, како Бубњевић каже, „запањујући“, а знања из генетике данас се примењују у областима које до пре неколико деценија нису биле ни замисливе, попут развоја персонализованих терапија и вакцина против канцера.

У контексту историје и миграција, посебно је важно разумети како функционише еволуција и наследни материјал. У људском геному постоје делови који се не испољавају као физичке или функционалне особине. Ти делови, који не подлежу природној селекцији, остају као својеврсни „запис прошлости“. „То је нека документација из прошлости зато што се он никада не активира и не може бити обрисан“, објашњава Бубњевић.

Управо захваљујући таквим деловима ДНК, научници могу да прате порекло и кретање људских популација хиљадама година уназад. Анализом Y-хромозома, који се наслеђује по мушкој линији, и митохондријалне ДНК, која се преноси по мајчиној линији, формирају се такозване хаплогрупе – велике групе људи које деле заједничког претка.

„Буквално можемо да видимо како је Хомо сапиенс путовао по планети“, истиче Бубњевић. Захваљујући томе, генетичари и еволуционисти су на тај начин мапирали оквирну генетичку историју човечанства. Резултати тих истраживања нису пријатни за оне који верују у идеје о изворној европској или било којој другој „чистоти“. Научни консензус је јасан: сви савремени људи потичу из Африке и у више миграционих таласа населили су остатак света, укључујући и Европу.

Сви смо ми у Европу дошли однекуд

То значи да су, у генетичком смислу, сви Европљани – придошлице. „Сви су дошли у неком тренутку“, подсећа Бубњевић, указујући да и историјски извори потврђују континуирана кретања и насељавања, попут доласка Словена на Балкан.

Када је реч о Словенима, Бубњевић истиче да ту, бар према доступним научним подацима, не постоји озбиљна дилема.

„Миграција Словена била је једна врло масовна миграција“, и то се може видети и у историјским изворима и у анализама хаплогрупа. За разлику од неких других миграција у европској историји, попут доласка Нормана у Енглеску, које су предводиле релативно малобројне елите, словенско насељавање подразумевало је долазак великог броја људи.

Један од аргумената који често наводе историчари, а који није директно из генетике, јесте и језичка карта Европе. Долазак Словена створио је језички „клин“ који је раздвојио латинску и грчку језичку зону и трајно обликовао културну мапу континента.

Генетика, међутим, не нуди коначне одговоре сама по себи, већ делује у спрези са другим дисциплинама – историјом, археологијом, лингвистиком. Управо та интердисциплинарност омогућава да се сложена питања прошлости сагледају из више углова и да се избегну поједностављене и идеолошки мотивисане интерпретације.

Генетички времеплов

За Бубњевића, као физичара и научног новинара, посебно је фасцинантан сам методолошки аспект ових истраживања. Он га пореди са физичким експериментима који омогућавају увид у најситније делове материје. „Овде заправо генетички материјал помаже да буде нека врста времеплова да види прошлост.“

Ипак, поред научне вредности, овакве теме имају и шири друштвени значај. Једна од важних улога науке, како истиче Бубњевић, јесте задовољавање људске радозналости, али и разбијање предрасуда које могу имати опасне последице.

Управо зато је серијал „Наука у кући“ усмерен ка темама које изазивају интересовање широке публике, било да је реч о физици, биологији или генетичкој историји човечанства.

Разговор о генима Европе, закључује Бубњевић, није разговор о томе ко је „чистији“ или „старији“, већ о томе како нас наука учи да смо сви међусобно повезани много више него што бисмо можда желели да признамо. Управо у том сазнању лежи и њен највећи друштвени потенцијал.