Како је древна Персија обликовала модерни свет

Често се каже да историју пишу победници. Али када се осврнете на антички свет, тачније је рећи да историју пишу историчари. Иако Кина има јаке претензије, навикли смо да се античка Грчка наводи као родно место историје као дисциплине.

Код Херодота и Тукидида видимо порекло историјске методе – покушаја документовања догађаја, а не донекле историјског имагинаријума магичних звери, досадних богова и локалних хероја.

А како су Грци писали своју историју? Тако што су клеветали своје непријатеље. У грчкој „историји“ видимо Персијско царство као место раскалашних, изопачених, декадентних демона који су тражили само смрт и ропство свих цивилизованих народа.

Ово оцрњивање Персијског царства наставило се кроз два миленијума евроцентричног образовања – историјског приказа који је ишао од Грчке до Рима, преко витезова до Британије, а затим до Америке.

Када су историчари схватили да „остатак света“ може да понуди барем нешто, до тада је проучавање Персије патило због недостатка примарних извора доступних западним институцијама. Чак и данас, у продаји се може наћи преко 20.000 књига о старој Грчкој и старом Риму. Персија чак нема ни посебан одељак.

Па ипак, Персијанци су били једна од највећих цивилизација на свету. Ако разговарате са било којим Иранцем, нећете га тако лако ућуткати о доприносу Персије свету.

Дакле, шта је Персијско царство – које је некада покривало данашњи Иран, Египат, Турску и делове Авганистана и Пакистана – пружило свету?

Сви путеви воде у Персепољ

Путеви датирају из давнина. Египат и Сумер су имали путеве. Чак су и прва насеља вероватно користила калдрму да би поплочала пут. Али Персијанци су увели Краљевски пут. Под династијом Ахеменида (550–330. п. н. е.), изградили су мрежу од преко 2.500 километара путева, од својих спољних провинција до своје престонице Персепоља.

Римљани, познати по својим путевима, учили су и градили по узору на Персијанце. Таква мрежа је била неопходна за организовано, ефикасно и интегрисано царство. Без добрих путева, већина „царстава“ је једноставно скуп неповезаних и привремено застрашених вазала.

Федерална организација царства

А разлог зашто су путеви били толико важни за Персију је због њихове огромне амбиције. Персија није била само царство којим је владао мач; била је то интегрисана, централизована сила са добро осмишљеном бирократијом и функционалном политичком инфраструктуром.

Све је то вођено кроз њихов систем „сатрапија“.

Сатрап је био локални гувернер кога је именовао цар, и коме су дате одређене регионалне слободе да ради оно што је најбоље – све док је то служило добру царства. Постојало је отприлике 20 сатрапија на пет милиона квадратних километара царства.

Сатрапи нису били потпуно аутономни од централне власти (попут „Радите шта желите све док плаћате порез“), већ им је помагао савет Персијанаца, у коме је било и локалних саветника, а био је контролисан од стране краљевских секретара и емисара самог краља, посебно „краљевог ока“ који је спроводио годишњу инспекцију.

Управо због сатрапија Персија се често идентификује као прва „држава“ у историји.

Писма Дарију

Персијанци су изумели формални, функционалан поштански систем назван „Чапар Кане“. Египћани и Асирци су имали поштанске и курирске службе, али тек под Даријем I (548-486. п. н. е.) свет је добио своју прву мрежу релејних система и поштанских кућа.

Персијски поштар који је носио пакете би скочио на коња, галопирао до изнемоглости, а затим би заменио коња у кући за размену (што је било отприлике један дан разлике). Након брзог доручка од смокава на лепињи, добио би одморног коња и наставио својим путем. Све је то било много брже, далеко безбедније и далеко ефикасније од свега што је постојало до тада.

Толеранција у Персијском царству

Под владавином великих царева Ахеменида, освојеним народима је било дозвољено да задрже своја веровања и верске праксе, све док нису нарушавали стабилност царства.

Персијско царство простирало се на три континента и било је разнолика, вишеструка федерација многих племена, етничких група и верских идентитета.

Било је сасвим прихватљиво да Јеврејин, манихејац или зороастријанац расправља о теологији у културном лонцу за топљење какав је био Персепољ. (Зороастризам је био званична државна религија Персије која је такође, с обзиром на 4.000 година старости, вероватно најстарија монотеистичка религија.)

Као резултат тога, персијски градови су постали извор великих научних, филозофских и технолошких иновација. Царства пре Персијанаца, попут Египћана и Асираца, присиљавала су људе да се поклоне њиховим боговима и усвоје њихове обичаје.

Вавилонци су забележени и у Библији како су присиљавали Јевреје да престану са својим обожавањем једног бога. Персијанци су први значајни претенденти на то да буду што ближи „толеранцији“ колико је то могао бити древни свет.

Баште и роштиљ

Разлог зашто већина кућа има башту или двориште вероватно је због Персијанаца. Египћани су имали дивне оазе, Вавилонци су имали своје висеће вртове, али су Персијанци баште учинили уобичајеним.

Персијанци су башту видели као „рај на земљи“, и свако ко је могао то да приушти ангажовао би пејзажног архитекту или хортикултуристу како би се уверио да нешто зелено и лепо увек буде у видокругу куће. Према Херодотовој Историји, цар Ксеркс I је чак имао „воћњак свих врста дрвећа које рађа јестиво воће“.

Персијске баште, или „Чахар Баг“, често су се одликовале широким спектром биљног света и текућим воденим површинама. Биле су места за рекреацију, али и за размишљање, дискусију и пословање.

Исламске баште Ал-Андалуса у Шпанији и могулске баште у Индији биле су по узору на персијске баште. У међувремену, римски државник Лукул је из прве руке видео ове баште када је био на дипломатској мисији у данашњој Турској. Када се вратио кући, донео је делић Персије у Рим са „Лукуловим вртовима“. Они су постали популарни и одатле су се проширили преко царства и у срца Европљана.