Између посла и породице: да ли заиста немамо времена или смо изгубили приоритете

Према речима Небојше Савића, не постоји универзална формула која важи за све породице, јер свака има своју динамику и околности. Ипак, заједничко је то што је потребно више креативности и воље да би се породични ритуали очували или изнова створили.

„Није мит, није легенда. Могуће је имати квалитетно време са породицом, али је потребно ангажовање оба родитеља”, истиче Савић и додаје да без тог заједничког напора породични живот лако постаје низ спорадичних сусрета.

Говорећи о грешкама родитеља, Мирко Митровић наглашава да је тешко говорити о погрешним потезима, јер родитељство нема јасна упутства нити систем евалуације као на послу.

„Нико родитељима није дао задатак са јасним критеријумима. Не постоји шеф који ће рећи да ли сте добро урадили посао”, напомиње Митровић. Ипак, последице се виде кроз све чешће породичне кризе и разводе. Наводи као пример искуство свог сина, чији је најбољи пријатељ на школовању у Америци једино дете у разреду које живи са оба родитеља. „То говори да морамо да се фокусирамо на породицу и да око ње направимо структуру. Свако од нас мора себи да каже: ово ми је важно и желим да радим на томе”, наглашава гост Јутањег програма.

Немамо времена, а живот пролази

Једно од кључних питања јесте управљање временом – да ли га заиста немамо или не умемо да га користимо. Савић подсећа да бројна истраживања показују да људи породицу и брак стављају на врх својих животних приоритета.

„Проблем је што је пракса другачија. Ужурбан начин живота, погрешно постављени приоритети и стално одлагање – деци често говоримо ‘сачекај’ или ‘сутра ћемо’, а то сутра некад никад не дође”, упозорава он. Фраза „немам времена” постала је, како каже, готово узречица, али је много озбиљније када се то време посматра као живот који пролази. „Кад деца расту, све иде невероватно брзо – док се окренете, већ су у школи, па је и она иза њих.”

Као одговор на овај изазов, удружење „Први пут с оцем” припремило је приручник Како ускладити посао и породицу. Митровић објашњава да је приручник логичан наставак њиховог рада и да му је основни циљ да освести родитеље колико је ова тема важна.

„Ако људи не стану и не сагледају проблем, наставиће да живе реактивно, из дана у дан, и губиће фокус.” Приручник не нуди магична решења, већ једноставне методе како да се постојеће време искористи квалитетније. Посебан акценат стављен је на породичне ритуале и микро-ритуале који могу да направе значајну разлику.

На пример, једно од правила је да се по доласку кући телефон остави у предсобљу. „Телефон је огроман конзумент наше пажње, а деци је пажња родитеља преко потребна”, истиче Митровић. Наводи и које правило упражњава његова потодица – на вожњама дужим од пола сата нема слушалица, већ се разговара, пева или једноставно буде заједно. „Неком је у почетку непријатно, али после 15 минута крене разговор и све добије смисао. Свакој породици су потребна правила и систем коме тежи.”

Удружење организује и породичне кампове и излете на више од 25 локација у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини. За ову сезону планирано је око 60 кампова. Према речима Митровића, у тим условима правила о телефонима готово да нису потребна. „Систем живота је потпуно другачији. Нема интернета и никоме не пада на памет да узме телефон. Одрасли су фокусирани на децу и заједничке активности.”

Ако се ми не бавимо децом, неко другиће се бавити њима

Савић истиче да је успостављање нових породичних правила често тешко, јер у почетку може деловати извештачено. „Али ако истрајемо, временом то постане спонтано и нешто у чему уживамо.” Посебно наглашава важност познавања живота сопствене деце.

„Ако се ми као родитељи не бавимо децом, неко други ће се бавити њима – и вероватно неће бити тако добронамеран.” Родитељи, додаје, морају ући у свет детета, разумети шта га занима и прићи му на начин који му је близак.

Говорећи о прављењу успомена, Савић наводи пример из Америке, где породице отворено кажу да иду на излете како би „правиле лепе успомене”. Иако му је то у почетку звучало помало наивно, схватио је да је суштина управо у томе – заједничко време, искуства ван куће и одвајање од екрана.

Улога родитеља је да обезбеде егзистенцију

Митровић истиче да је важно да и мајка и отац подједнако учествују у одгајању. „Тиме деци шаљемо поруку да су вредна људска бића”, али да и поред тога што на листу животних приоритета увек стављамо породицу, у пракси послу посвећујемо и по десет сати дневно, а деци свега неколико минута. „Без тог баланса немамо ни однос са децом, ни са партнером, ни са самим собом.”

Психотерапеут додаје да обавеза родитеља јесте да зараде, да обезбеде егзистенцију и нормално детињство деци, али се  посао ту не завршава. „Деци су потребни љубав, подршка и повезаност”, и истиче три поруке које родитељи треба свакодневно да упућују деци: „Волим те”, „Поносан сам на тебе” и „Добар си у нечему”. Према његовим речима, те поруке граде самопоуздање и дубљи однос.

Да кућа буде простор мира

Нагомилани стрес је још један изазов савременог родитељства. Савић признаје да није увек могуће у потпуности одвојити посао од приватног живота, али да је важно настојати да кућа остане простор мира.

„Стрес је постао неизбежан део живота, али брига о себи је кључна. Ако нисмо себи добри, не можемо градити квалитетне односе.” Истиче да се поверење и отвореност са децом граде од најранијег детињства и да ће, ако тај однос не постоји, касније бити тешко у тинејџерским годинама.

Ако питамо децу шта памте као најлепше успомене, то ће најчешће бити сећање на нека заједничка искуства, попут камповања или породичних авантура. „Нико не помиње патике или гардеробу. Успомене су везане за заједничке тренутке", истиче Митровић. 

Психотерапеут Небојша Савић закључује да су функционалне породице темељ здравог друштва. „Здрав брак и здрава породица дају снагу друштву. Тамо где тога нема, губи се та снага. Зато је одговорност свих нас да из различитих углова градимо функционалне породице.”