Када се све прогласи за трауму: Како су емоционална стања постала идентитет, индустрија и валута

Године 2023. чувени психотерапеут и стручњак за трауме, Габор Мате, после читање мемоара принца Харија, Резерва ( Spare), током интервјуа уживо, поставио му је више дијагноза (укључујући депресију, анксиозност и посттрауматски стресни поремећај) – што је недопустиво у стандардној клиничкој пракси, али је врло симболично за шири културни тренд, пише колумнисткиња Гардијана.

Данас, дискурс о трауми доминира друштвеним медијима, издаваштвом и велнес индустријом, од #TraumaTok до бестселера и скупих велнес центара. Свакодневне особине – перфекционизам, одуговлачење, проблеми у везама – преобликују се као симптоми, генеришући пажњу, валидацију и профит.

Како се дефиниција трауме шири, критичари упозоравају да ризикује да изгуби значење. Психијатар Араш Џаванбахт упозорава да „када све постане траума, онда више ништа није“. Док истраживања потврђују да многи људи доживљавају истинска трауматска искуства, само мањина развија посттрауматски стресни поремећај (ПТСП). Студије показују да већина појединаца показује отпорност и опоравља се без трајног оштећења.

Експанзија језика трауме

Данас је читава индустрија изграђена око идеје да је све траума. Некада повезана са ратом, злостављањем или природним катастрофама, траума се сада схвата као лична имовина – нешто што треба поседовати, испричати и прерадити у кохерентну причу. Ово означава шири културни помак: комодификацију бола.

Овај феномен је можда највидљивији на друштвеним мрежама. На платформама попут Тик-тока, где #TraumaTok обухвата стотине хиљада објава, креатори реинтерпретирају обичне особине као симптоме: перфекционизам, угађање другима, одуговлачење (прокрестинација), емоционална дистанца. Такав садржај се алгоритамски награђује, појачавајући идеју да патња, када се правилно означи, даје видљивост и легитимитет.

Књижаре одражавају исти тренд. Хиљаде наслова сада спадају у категорије везане за анксиозност, стрес и трауму, од мемоара до приручника за самопомоћ и неуропсихолошких објашњења свакодневне безвољности. Многи обећавају исцељење, трансформацију или почетак новог живота. Други уверавају читаоце који се осећају сломљеним изазовима, и великим и малим да нису сами.

Подкасти проширују ову логику још више. Траума се користи да објасни менопаузу, анксиозност због оцене из математике, неуспехе у лидерству, романтичне изборе и незадовољство на радном месту. У међувремену, групне терапије и велнес центри – који коштају хиљаде долара – нуде учесницима прилику да „излече“ свој нервни систем или се поново повежу са својим унутрашњим ја, често доводећи познате стручњаке.

Од катастрофе до свакодневног живота

У овом проширеном оквиру, траума више није ограничена на истински трауматичне догађаје. Она се налази у трењима обичног живота: незадовољство каријером, релациони конфликти, одуговлачење, прекомерно време проведено пред екраном, чак и гледање телевизије.

Траума објашњава зашто се боримо, зашто се повлачимо, зашто не успевамо. Као резултат тога, термин ризикује да изгуби своје значење. Као што психијатар Араш Џаванбахт каже: „Када све постане траума, онда више ништа није.“

Савремено разумевање трауме има јасну интелектуалну лозу. Посттрауматски стресни поремећај је формално признат 1980. године, првобитно описујући исцрпљујући одговор на екстремне стресоре изван нормалног људског искуства.

Рана истраживања су се фокусирала на ратне ветеране и жртве насиља, наглашавајући флешбекове, ноћне море и физиолошку хиперузбуђеност.

Временом су клиничари тврдили да се трауматска сећања разликују од обичних сећања по начину на који су кодирана и складиштена, што им омогућава да трају дуго након што је опасност прошла.

Траума у телу и у души

Ово размишљање је кулминирало утицајним радом психијатра Бесела ван дер Колка, чије је истраживање указивало да се траума може таложити не само у сећању већ и у самом телу.

У бестселеру из 2014. године The Body Keeps the Score, Ван дер Колк је тврдио да трауматска искуства често заобилазе свесно памћење и уместо тога се манифестују кроз физиолошке реакције – напетост мишића, убрзани откуцаји срца, висцерални страх – које се покрећу дуго након трауматичног догађаја.

Његов рад, заједно са радом Џудит Херман, помогао је да се теорија трауме прошири тако да обухвати хроничне међуљудске трауме попут насиља у породици и занемаривања.

Херман је нагласила да последице трауме не обликује само почетни крах већ и реакција друштва: порицање, тишина или неверица могу продубити рану. Заједно, ове теорије су прошириле трауму изван изоловане катастрофе, сугеришући да би ране трауме могле постати уткане у личност, односе и телесне реакције.

У почетку контроверзне, ове идеје су сада широко прихваћене у популарном дискурсу, чак и када се и даље суочавају са критикама унутар академске психијатрије. Сам Ван дер Колк признаје парадокс који је ово ширење створило: траума је и изванредна и свеприсутна, изузетна и уобичајена.

Закаснели одјеци трауме

Експлозија дискурса о трауми поклапа се са стварним историјским обрачунима. Покрети попут #MeToo и Black Lives Matter приморали су јавно признање насиља, злостављања и системске штете. Пандемија ковида 19 појачала је усамљеност и разоткрила друштвене неуспехе који надилазе и социјални статус и узраст. У овом контексту, траума је пружила језик за колективну патњу.

Ипак, последице овог уоквиривања су далекосежне. Траума се све више представља као основни узрок менталних болести, физичких болести, зависности и хроничне анксиозности. Мате је отишао толико далеко да је тврдио да траума чини „заједнички образац“ за скоро све патње, уоквирујући широко распрострањену патњу као доказ друштвеног неуспеха, а не индивидуалне патологије.

Иако је овај став дубоко привлачан, он ризикује да преувелича моћ трауме.

Отпорност и границе трауме

Истраживања указују да иако многи људи доживљавају искуства која испуњавају клиничке дефиниције трауме, већина не развија ПТСП. Доживотна преваленција међу одраслим Американцима остаје испод седам одсто.

Клинички психолог Џорџ Бонано, који проучава отпорност, указује на догађаје попут 11. септембра, када се предвиђао широко распрострањени психолошки колапс, али се никада није догодио. Упркос огромним улагањима у кризно саветовање, већина људи се опоравила без формалне интервенције. За Бонана, ово подвлачи кључну истину: људи су далеко отпорнији него што популарни наративи сугеришу.

ПТСП, тврди он, није неизбежан исход трауме, већ неуспех опоравка. Већина људи се адаптира, излечи и креће напред – чак и након великог губитка или насиља. Да је траума универзално онеспособљујућа, сам људски опстанак би био необјашњив.

Иронично, чак и Ван дер Колк наглашава важност отпорности. За њега, најважније питање није зашто се људи сломе, већ зашто истрају. Опстанак, примећује он, често се занемарује у наративима о трауми који се фокусирају искључиво на штету.

Траума као идентитет и морална валута

Ипак, у популарној култури, траума се све више схвата и као идентитет и као изговор. Некада стигматизована, сада је романтизована – путовање модерног хероја у којем патња даје морални ауторитет.

Копање по болу за јавну употребу заменило је спуштање у подземни свет и путовања пуна опасности и храбрости. Јунак није Одисеј или Орфеј, већ преживели који проналази храброст да исприча своју причу, а оно што је некада била трагедија постало је производ.

Траума је постала облик културне валуте која ризикује патологизацију свакодневног искуства и даје идентитет, сматра психолог Николас Хаслам са Универзитета у Мелбурну. Траума је, по дефиницији, нешто спољашње – пукотина која кида оно што замишљамо као иначе уобичајени живот. Због тога, може служити психолошкој функцији дајући смисао осећањима патње, заглављености и конфузије коју сви осећамо у животу.

Траума такође пружа наративну пречицу. Она даје значење патњи, заглављености и збуњености, док помера одговорност ка споља. Како Бонано отворено примећује, може функционисати као изговор – уклањајући личну одговорност лоцирањем понашања у потпуности у прошлим искуствима.

Визија трауме, како су је изразили Мате и други, дубоко је привлачна. Ношењем етикете, човек постаје невин. Понашам се брутално, безобзирно, себично не због неке карактеристичне мане, већ због скривених болова који диктирају моје поступке.

Овај став је оно што Џаванбахт описује као „секундарни добитак“ самоетикетирања трауме.

Када етикете продубљују патњу

Али овде постоји парадокс. Истраживања говоре да означавање патње као менталног здравственог стања заправо може појачати симптоме. Што се чвршће држимо ране, живот постаје скученији. Отвореност о болу повећала је свест, али не нужно и благостање.

Контрерас тврди да је велики део онога што се означава као траума, заправо бол – неизбежна карактеристика постојања. Млађе генерације се суочавају са стварним изазовима: дигиталним отуђењем, анксиозношћу због околине, економском несигурношћу. Али уоквиривање ових борби као трауме ризикује продубљивање осећаја пораза, а не неговање отпорности.

Још једна последица је морално изобличење.

Како траума постаје културна валута, они који су највише повређени често су засењени онима највидљивијим. Преживели мучења, избеглице, ветерани и људи у екстремном сиромаштву ретко доминирају дискурсом на друштвеним мрежама. Уместо тога, најгласнији су они који који не оскудевају са временом, ресурсима и имају приступ друштвеним медијима.

Антрополог Дидије Фасин и психијатар Ричард Рехтман тврде да се траума развила у моралну и политичку категорију, одређујући ко заслужује саосећање и ресурсе. Бити препознат као трауматизован значи захтевати легитимитет. Ипак, овај оквир ризикује маргинализацију оних чија патња не одговара наративима који се могу продати.

Ако је траума постала штетнија од исцељења, Џаванбахт предлаже потпуно напуштање те етикете. Оно што је најважније, тврди он, јесте слобода: способност избора, тумачења и деловања. Живот је коначан и значење се не може препустити дијагнози.

Бол је стваран. Патња заслужује признање. Али када траума постане идентитет, производ и изговор, она ризикује да помрачи отпорност – тихи, небрендирани капацитет који је људима увек омогућавао да издрже, прилагоде се и наставе.