Ван дигиталног радара – какве су особе које друштвене мреже једноставно не занимају

У свету где је „дељење“ сваке кафе, савршене одевне комбинације, и мишљења о разним темама на друштвеним мрежама постало норма, постоји нешто тихо, а моћно у људима који бирају да не учествују у тој пракси. Они не објављују селфије, фотографије гарнирунга који су добили уз ручак, и не организују „лајвове“ важних догађаја. Да ли су вам чудни? Има ли оправдања за одговор који би гласио: „да"?

Људи који никада не објављују садржаје на друштвеним мрежама углавном више воле да чувају приватност, коју високо цене, и према природи су суптилне особе. Можда не документују своје животе на мрежи, али то не значи да нису промишљени, пажљиви, забавни, темељни…

Та њихова „тишина“ није празнина, односно недостатак -– она постоји с намером. И ако мало боље упознате особе које друштвени медији не занимају, приметићете образац понашања који открива зашто бирају приватност уместо публицитета. Они формирају дубоке, смислене односе офлајн, и имају тенденцију да су у малом круг пријатеља од поверења. Уместо да деле новости са стотинама пратилаца, радије би водили један прави разговор са неким ко им је важан.

Нису им потребни лајкови или коментари да би се осећали виђено. Потврда долази из аутентичних интеракција – не из дигиталног аплауза. У извесном смислу, њихов друштвени живот може деловати „тише“, али је често много богатији дубином и повезаношћу.

Вребање и промишљеност

Да ли сте некада срели особу која не говори много када је у великој групи људи, али када то учини, заиста га вреди слушати? То је често онај тип особе који има високо мишљење о себи. Склони су да упијају информације из окружења и доста промишљају пре него што проговоре. То тихо посматрање није стидљивост – то је расуђивање.

На друштвеним мрежама, ово се показује као вребање, а не објављивање. Можда скролују, читају, памте – али ретко осећају потребу да допринесу својим садржајем или оглашавањем, осим ако их нешто/неко истински значајно не изазове.

Људи који се држе подаље од друштвених мрежа имају тенденцију да повлаче јасне и оштре границе између јавног и приватног живота. Знају да само зато што се нешто десило, не значи да то треба делити.

Њихови тренуци – и радосни и болни – су за њих свети. Они не траже спољашњу потврду нити су они ти који потврђују другима успех, лепоту, духовитост…

У питању је врста самозаштите која потиче из снажног осећаја шта јесте (а шта није) за јавну пажњу. Људи који не користе друштвене мреже не мере свој живот у односу на друге. Њихова радост није везана за оно што други раде. Уместо тога, они имају тенденцију да буду више концентрисани на свој пут, циљеве и намере, и не оптерећују се поређењем са другима.

Склоност ка интроспекцији

Без допамина који изазивају лајкови или коментари на друштвеним мрежама, ове особе се често окрећу себи како би промислили о неком поступку, проблему, догађају.

Својствени су им писање дневника, медитација, дуге шетње, дубоки разговори. Интроспекција их често чини мудријим и стрпљивијим, иако ретко ту своју мудрост – демонстријрају јавно.

Објављивање садржаја на друштвеним мрежама, учешће у дискусијама о коментарима, креирање личног бренда – све то захтева време. А за људе који цене своју приватност, то је често време које би радије провели негде другде. Можда одлуче да уложе своју пажњу у књиге, хобије, породицу или да тихо граде или припремају нешто „иза кулиса“.

Све то међутим не значи да су ове особе дигитално неписмене и да имају нешто против технологије – то само значи да су селективни. Разумију да је пажња валута, односно да је време новац, и троше са намером.

Већи део друштвених мрежа захтева перформанс, не увек припреман и режиран. Од савршене фотографије на плажи до суптилног хвалисања нечим што је купљено, садржај заправо представља слојеве самопрезентације. Они који цене приватност, обично се томе опиру, не желе да обликују своје животе у причу коју би други пратили, не занимају их лајкови, праћења или алгоритми.

Њихово одбијање да играју модерну игру мрежа није чин побуне – то је чин аутентичности. Више воле да „буду“ него да буду виђени.

Више слушају него што говоре

Било да су онлајн или офлајн, људи који нису активни на мрежама су често одлични слушаоци, док други на мрежама доминирају монолозима пуним мишљењима о многим ремама и разним новостима, препорукама, искуствима па и рекламама.

Интересантно је да су људи који нису укључени у тренд који подразумева свакодневно коришћење мрежа – пријатељи који памте ваш рођендан без потребе за подсетником на Фејсбуку. Они су колеге које ће приметити промене у вашем понашању, и који ће вас зато питати да ли сте добро.

Нису им често потребне ни фотографије. Њиховим емотивним везама нису потребне јавне изјаве љубави и наклоности. Њиховим животним прекретницама нису потребни хаштагови.

У хипер-повезаном свету, избор овакве врсте приватности (релативно или потпуно игнорисање друштвених мрежа) многима може деловати радикално. Али то није одбацивање веза – то је неговање другачијих врста веза, оних које су тихе, али дубље и мање експониране.

Дакле, ако познајете некога ко избегава „живот на мрежама“ – имајте на уму вредност у „невидљивом“, јер само зато што нема објављеног садржаја о детаљима из свакодневице, то не значи да се не живи пуним плућима – понекад су најсмисленији животи они који се живе ван очију јавности, односно камере. Ако и сами спадате у групу људи која живи „ван мрежа“, вероватно сте препознали делове своје личности и карактера, и већ добро знате да вам треба публика да би сте се „осећали живима".