Ко смо и шта смо – колико је, и да ли је заиста срамота бити незапослен

Упркос томе, што је у периоду док није био у радном односу изгубио примања, односно плату, Бадами је нешто и добио. Преносимо текст који је написао за британски Гардијан.

Од послова у финансијском сектору, до предавања која сам држао, рада на радију и ТВ-у, па чак и у секс-шопу, увек сам имао разноврстан спектар послова, углавном повременог типа или према одређеној врсти уговора.

Волео сам да радим нове ствари, учим нове вештине и упознајем нове људе. Био сам толико заузет тако дуго, са толико уговора који су се преклапали, да често нисам имао много времена за било шта друго. До августа 2023. као да сам од силних посова, изгорео.

И десило се, први пут после много година нисам имао никакав посао. Мислио сам да ће ми бити потребно месец дана да надокнадим многе ствари које сам оставио по страни док сам био затрпан бројним захтевима и роковима.

Мислио сам да би незапосленост могла бити заправо добар тренутак да се подсетим неких својих ранијих хобија и вештина, да поправим своју биографију и да се ресетујем.

Регистровао сам се на свим уобичајеним сајтовима за тражење послова и надоградио свој Линкдин налог, почео да ажурирам свој си-ви и почео да шаљем пријаве. Био сам реалан, нисам мислио да ће свака пријава бити размотрена и да ће мене обавезно звати на разговор.

После отприлике шест недеља, током којих сам поднео по неколико пријава недељно без икаквог одговора, почео сам да бринем.

Контактирао сам бивше менаџере и колеге да видим да ли имају посла за мене, али многи су ми рекли да, због пораста камата, посао пресушује и за њих, и да су чак и морали да отпуштају особље. Са изменама закона о запошљавању како би повремени радници постали трајни након 12 месеци, многе организације су потпуно престале да запошљавају нове људе... Када је реч о мом новом делу, био сам затрпан папирима, али мој роман још је ненаписан.

Шта је горе од тога да немате посао?

Трудио сам се да не бринем. Имао сам среће: имали смо неку уштеђевину. Моја жена је још увек радила и бриљантно управља нашим финансијама. Али ако постоји један посао који је гори од тога да немате посао, то је тражење посла: стресног и досадног, без задовољства ни надокнаде.

Док су многи огласи за посао позивали кандидате са више квалификација или оне који би могли да обављају одређене дискретне улоге, често су ми, на моје пријаве, одговарали да сам преквалификован. Лепо је чути, али није за утеху – мислим да је преквалификованост у ствари нешто за шта сумњам је шифра за „престаро“.

Пријатељи и моје бивше колеге били су изненађени што још нисам добио посао а менаџери за запошљавање који су ми рекли да сам одличан кандидат – након више од 90 пријава су ми омогућиле тек неколико интервјуа. Био сам ужаснут.

Наша уштеђевина се брзо смањивала – иако сам коначно био довољно сигуран у своје вештине и способности – бескрајно одбијање је нарушавало моје самопоуздање.

Који посао, ако га има, могу добити? Да ли ћууопште поново радити? Шта није у реду са мном?

Признавање и стигматизовање

Најгора је била стигма око незапослености. Дивно је што смо превазишли тишину око проблема са менталним здрављем и дестигматизовали ту тему тако што смо као друштво почели отворено да разговарамо о томе. Али признање да сте незапослени, за разлику од тога да сте „између два посла“ или на „паузи у каријери“, и даље је озбиљна тема. Већи део те године никоме нисам рекао дане радим. Нисам желео да их оптерећујем својим невољама. И, да будем искрен, било ме је срамота.

Док су многи којима сам коначно открио да сам незапослен били саосећајни, неки су нудили флоскуле, неколицина је закључила да је то моја грешка, а други су променили тему, као да је моја несрећа била превише застрашујућа, па је треба избегавати као тему...

А и када се о послу разговара, прво питање често је „шта радиш, чиме се бавиш?“. Дакле, ми смо оно што радимо. Ја сам писац, ти си водоинсталатер...

Неки од нас имају чак своје радно место као префикс – доктор, професор, капетан. И многи још увек размишљају о свом послу као о свом „животу“. Шта такав начин размишљања чини онима од нас који не могу да нађу посао?

Врхунац каријере и открића

Многе позиције за које сам конкурисао имале су стотине кандидата. Знам бројне људе мојих година који су достигли врхунац у својим каријерама, који су тада открили да у ствари ништа посебно нису достигли.

Велики број припадника генерације икс попут мене, вероватно – захваљујући немилосрдној аутоматизацији, уз повремене стагнације и флуктуације плата током већег дела нашег радног века – никада неће уживати у пензији као наши родитељи, углавном бумери.

Иако можемо мерити успех у смислу назива послова, односно титула које нам у фирми дају, и висине плата, уз бенефиције које даје послодавац, те тешке године, док сам био незапослен, научио сам много о томе шта то заиста значи.

Најпре, то је проналажење снаге да наставим даље – уз подршку моје породице и пријатеља. Цео процес ме је учинио јачим, мало мудријим и што је најважније, саосећајнијим према онима који су у истој ситуацији.

Ипак, иако сам срећан што сам на крају добио занимљив посао, свеснији сам несигурности чак и такозваног „стабилног“ запослења, запослења за стално. А уз надолазећу кризу, можда ће нас бити много више без посла.

Можда је сада време да дестигматизујемо то што смо незапослени и да разликујемо ко смо од онога што радимо.