Зашто су мушкарци престали да носе ципеле са штиклом

На Недељи моде у Паризу, манекени су ходали пистом у ципелама са потпетицама, од такозваних памп модела и „оверсајзд“ чизама у горњем делу на ревији бренда „Вивијен Вествуд“, па све до здепастих мокасина које је репер и глумац Џејден Смит носио као гост на ревији куће „Луј Витон“.

То данас може изгледати као прогресиван потез креатора, иако је то некада била норма.

Женски однос са ципелама са високом петом сеже у 17. век када је постао важан део гардеробе имућнијих и то због њихове способности да стопала изгледају мања и нежна.

Међутим, раније су их носили искључиво мушкарци и били су знак мужевности и високог друштвеног статуса.

До 70-их и 80-их година 20. века, упркос најбољим покушајима глам-рока да учине уобичајеним високе потпетице на сцени, мушкарци који су желели да изгледају виши често су то чинили у тајности, уз помоћ уложака (понекад лоше) скривених у ципелама.

Данас се овакви изузеци на црвеним теписима и пистама често виде као одступање од родних норми, било да се ради о чизмицама са платформом са прозирном штиклом, које су се допале глумцу и певачу Џареду Лету, или о огромној колекцији ручно обојених чизмица покојног музичара Принса.

Када је глумац Били Портер 2021. године, у сарадњи са чувеним дизајнером обуће Џимијем Чуом, представио колекцију ципела са високим потпетицама, то је била нека врста мини револуције у још увек малој групи брендова који су нудили такве ципеле и у већим бројевима (који обично требају мушкарцима).

Ипак, у свету у којем се висина још увек сматра привлачном особином, што доводи до тога да неки мушкарци нису потпуно искрени на ту тему у апликацијама за упознавање па се дешава да се друга страна при упознавању разочара или, што је далеко екстремније, подвргну се болним операцијама продужавања ногу, поставља се питање: Зашто ципеле са штиклом нису више прихваћене од свих полова?

Елизабет Семелхак, виша кустоскиња Музеја ципела Бата у Торонту, у коме се налази највећа колекција обуће на свету, са моделима старим и 4.500 година, указује на радикалне промене које је просветитељство донело у 17. и 18. веку.

Током овог периода, филозофи су установили заједнички језик између мушкараца различитог социоекономског статуса, али су разлике међу половима истовремено постајале све веће. Мушкарци су дефинисани као активни, док су жене доживљаване више као њихова декоративна допуна.

„То су ови веома кодирани и дубоко усађени концепти о половима које и данас осећамо“, објаснила је Семелхакова у телефонској изјави за Си-Ен-Ен.

Штикле из увоза

Иако верује да би ова обућа могла бити много старија, истраживање Семелхакове прати ципеле са штиклом од 10. века у Западној Азији, то јест до времена када су служиле да помогну јахачима да задрже стопала у узенгијама.

Од самог почетка, потпетице су биле знак статуса, али морали су да прођу векови да би Европа почела да их добавља из Персије, током 16. века.

„Концепт потпетице био је толико повезан са јахањем и, у тадашњем европском уму, са мушкошћу, тако да је на крају тако и уведен у западњачку обућу“, истакла је Семелхакова.

У 17. веку, богати Европљани су носили две врсте потпетица: спајање више слојева коже (врсту која се виђа на практичним чизмама за јахање) и оне само обложене кожом (за раскошније дворске стилове).

Овај други принцип прављења ципела на крају је прешао на женску обућу, што се и данас може видети код ципела са високим потпетицама, док је слојевито ређање и даље популарно при прављењу каубојских чизама и елегантнијих ципела.

У то време, више потпетице означавале су виши статус мушкараца, јер су биле непрактичне за дуге шетње или рад.

Један од најпознатијих приказа китњастих потпетица за мушкарце може се видети на државном портрету Луја XIV који је насликао Ијасинт Риго 1701. године. Француски монарх изгледа сјајно у златној и плавој одећи са љиљанима и у белим чарапама, у елегантним белим ципелама са црвеним потпетицама.

Познате као Les talons rouges на француском, црвене потпетице биле су симбол краљевског статуса који је краљ ограничио на одабрану групу племића, наводе у Музеју Џина Пола Гетија, где се слика налази.

Други радови из тог доба приказују племкиње које подсукњама заклањају ципеле, док су мушкарци пружали ноге како би показали своју обућу коју су пажљиво бирали. (Вековима касније, црвено лакирани ђонови француског дизајнера Кристијана Лубутена имали су сличан печат луксуза).

Дефинисање јасне линије раздвајања између полова

Упркос атрибутима који се данас приписују мушкој висини, ефекат подизања није био фактор популарности потпетица, наводи Елизабет Семелхак. Према њеним речима, висина и мушкост још нису били испреплетени, али су жене постале једини њихови корисници због „новог стандарда женске лепоте, а то су била мала стопала“.

„Висока потпетица постаје алат у женској моди за 'протеривање' већег дела женских стопала испод дугачких сукњи како би стопала изгледала што је могуће мање. Постављањем пете максимално напред, омогућавало је женама да оставе веома мале отиске за собом, описала је Семелхакова.

Када су штикле прекривене кожом нестале из мушке моде, више се никада нису вратиле. До краја 18. века, свеобухватно и трезвено преобликовање западњачког мушког модног стила учинило је да се мушкарци удаље од живих боја, велике количине материјала, варијација у кројевима и спољних украса, што је била прекретница коју је британски психолог Џон Карл Флигел касније окарактерисао као „Велико мушко одрицање“.

Како су се мушкарци окренули практичној, мање неозбиљној одећи, њихове потпетице су такође постале разумне. За жене то није важило јер је висина потпетица за њих била одређивана сложеним друштвеним и политичким импликацијама уз сваки додати или одузети сантиметар.

„Када се потпетице потпуно феминизирају, оне постају слика женске ирационалности. Исто тако, оне постају симбол женске пожељности. И тако, завршите са мачем са две оштрице“, поручује Семелхакова.

Мушкарци се такође суочавају са двоструким стандардима: упркос томе што се већа висина приписује позитивним атрибутима, просечан мушкарац широм света је нижи од 173 сантиметра.

Неки светски лидери и јавне личности одржавали су илузију употребом уложака, разних платформи, па чак и разборито распоређеним групама нижих људи, све зарад нешто мало илузије о вишем стасу.

Потпетице су можда елегантније решење, али табу остаје – упркос чињеници да многи модни стилови који се сматрају одважним за мушкарце заправо уопште нису женствени, приметила је Елизабет Семелхак.

„Људи о томе говоре као о преласку границе између полова, али да ли је то заиста то, или је у питању само поновно освајање мушке моде из прошлости“, упитала се Семелхакова.