Ако сте немотивисани, „Скинеров закон“ може да вас врати на прави пут

Године 1780, погрбљен над столом у свом дому у Лондону, Џереми Бентам (британски филозоф, реформатор правног система и оснивач утилитаризма) написао је прве редове првог поглавља једног од својих најпознатијих дела –  An Introduction to the Principles of Morals and Legislation.

Писало је: „Природа је ставила човечанство под управу два суверена господара: бола и задовољства. На њима је само да укажу шта треба да радимо, као и да одреде шта ћемо да радимо.”

Британски филозоф је изградио читаву филозофију око ове идеје – да смо сви мотивисани задовољством и болом. Срећом по њега, с њим се слажу скоро све данашње друштвене науке. Људи су хедонистичка врста која тражи срећу и која се плаши чудовишта света која наносе бол. Када се све сабере и одузме можемо се свести на једноставне механизме гурања и повлачења шаргарепе и штапа.

Након што превазиђемо понижавајућу и деморалишућу једноставност овог постулата, можемо да научимо неколико вредних лекција. Можемо да играмо на сопствене механизме и да манипулишемо нашим господарима. Све то има везе са нечим што је писац Џорџ Мек назвао „Скинеров закон“.

Професорка Кејти Милкман, бихевиорални психолог, предавач на Универзитету у Пенсилванији и ауторка књиге Како се променити: Наука како доћи одатле где сте тамо где желите да будете (How to Change: The Science of Getting from Where You Are to Where You Want to Be) у интервјуу за порал Биг тинк, објашњава како да савладамо овај код за покретање мотивације.

Како се обавезати на извршење задатка

По Џорџу Меку, Скинеров закон гласи да када одуговлачите или када вам је тешко да обавите задатак, имате два избора: или „ да учините бол што га не радите већим од бола када га радите“ или „учините задовољство извршавања већим од задовољства нечињења.”

Пошто знамо да нас мотивишу само две ствари, можемо да искористимо наше више, рационалне способности да ту чињеницу преокренемо у своју корист. Овај „закон“ је назван по Б. Ф. Скинеру, америчком бихевиоралном психологу који је развио идеју оперантног условљавања својим експериментима на пацовима и голубовима. Скинеров главни аргумент је био да људска бића могу, баш као и пацови, бити условљена да се понашају на одређени начин када им се дају исправни подстицаји бола и поткрепљења.

Трик је, дакле, да себи одредите награде за задовољство или болне казне за обављање (или необављање) одређеног задатка. У суштини, постоје два начина да се мотивишете: интринзично или екстринзично.

Унутрашња мотивација је када желите да урадите нешто из неког инхерентног нагона или жеље. Можда само желите да једете пицу. Екстринзична мотивација је, међутим, када урадите нешто за неку будућу корист или награду (или да бисте избегли казну). Дакле, не једем пицу јер желим да сачувам линију за летовање. Геније иза Скинеровог закона је у томе што наш најмоћнији унутрашњи мотиватор (задовољство) претварамо у екстринзичну награду.

Професорка Милкман наводи да се ове врсте техника у литератури о бихевиористичкој психологији називају алатима обавезивања. „То је средство за самомотивисање“, каже Милкманова. „То је када се одлучите за екстринзични система награђивања.“

Наводи студију у којој је рађено са пушачима који желе да оставе цигарете. Подељени су у две групе, од којих свака добила „стандардне производе за одвикавање од пушења“, али једној групи је такође речено „да ће изгубити новац ако падну на тесту урина на никотин за шест месеци.“ Открили су да је у овој група стопа одустајања била виша за око 30 одсто.

Најјачи господар

Знамо, дакле, да ако желимо да успемо у било ком задатку, морамо да поставимо убедљиве инструменте обавезивања који ће нас држати на правом путу или повећати улог. Следеће питање је: Како можемо да направимо најбољу стратегију? Да ли је боље да себи обећамо задовољство или да запретимо болом?

Испоставило се да је бол далеко јачи мотиватор. „Данијел Канеман је 2002. добио Нобелову награду за теорију под називом 'Теорија проспекта'. Он и Амос Тверски су показали да сматрамо да бол више мотивише него еквивалентно задовољство. На пример, ако изгубите 20 долара, више сте узнемирени, него што сте срећни ако нађете 20 долара. Бол је јачи од задовољства“, напомиње професорка.

Узимајући у обзир све ово, професорка Милкман предлаже три практична савета:

Опкладите се: Пронађите пријатеља или члана породице и кладите се у неку суму новца или неку ствар коју цените да ћете урадити одређену ствар. „У реду, тата“, могли бисте рећи, „ако до рођендана не поправим оцене, можеш да ми узмеш Плеј стејшн 5.“ Најбоље би било да ставите „опкладу“ на неку врсту посредничке локације тако да не можете да одустанете од посла и ако изгубите. Ова врста обавезивања функционише само ако не можете да избегнете обавезу.

Друштвена одговорност: Реците свима да покушавате нешто да урадите. Реците им свој циљ и рок. Обавештавајте људе о свом напретку. Ово има две сврхе: да представи шаргарепу и штап. Шаргарепа је да добијете похвале, подршку и савете од најближих рођака. Штап је да ћете се можда постидети или обрукати ако не успете.

Избегавајте досаду: Лако је претпоставити да је досада неко средње, неутрално стање, негде између задовољства и бола – у ствари само одсуство оба. Али како каже професорка Милкман: „Постоји истраживање које показује фундаменталну несклоност досади. Досада је болна.“

У 2016, једна студија је показала да када се испитаницима пусти дугачак, монотон и досадан инсерт из филма, радије би волели да буду нечим шокирани него да им буде досадно.

Дакле, као опште правило, покушајте да будете заузети. Ђаво прави посао беспосленим рукама – људи којима је досадно раде глупости.