Колико су прецизни носиви уређаји за фитнес – изгледа мање него што мислимо

Најмање половина људи у било којој просторији вероватно носи уређај, као што је наруквица за фитнес, која квантификује неки аспект њиховог живота. Носиви уређаји се усвајају темпом који подсећа на бум мобилних телефона из касних двехиљадитих.

Међутим, квантификација самопокрета се и даље бори са важним питањем: могу ли ови уређаји заиста да забележе оно што тврде да мере?

Професор Калби Докерти заједно са својим колегама са Универзитета у Даблину недавно је објавио кровну рецензију објављене литературе о томе да ли ови уређаји могу прецизно да бележе метрику попут откуцаја срца, аеробног капацитета, потрошња енергије, спавања и број корака.

На први поглед, добијени резултати су били прилично позитивни, наводи проф. Докерти. Прихватајући одређену могућност грешке, носиви уређаји могу да мере откуцаје срца са стопом грешке од плус или минус три одсто, у зависности од фактора као што су боја коже, интензитет вежбања и тип активности. Они такође могу прецизно да измере варијабилност откуцаја срца и имају добру осетљивост и специфичност за откривање аритмије, или проблема са брзином откуцаја срца.

Поред тога, они могу прецизно да процене оно што је познато као кардиореспираторна кондиција, а то је начин на који циркулаторни и респираторни систем снабдевају мишиће кисеоником током физичке активности. Ово се може квантификовати нечим што се зове VO2Max, што је мера колико кисеоника наше тело користи током вежбања.

Способност носивих уређаја да то прецизно измере је боља када се та предвиђања генеришу током вежбања (уместо у мировању). У домену физичке активности, носиви уређаји генерално потцењују број корака, за око девет одсто.

Изазован подухват

Међутим, разлике су биле веће за потрошњу енергије (број калорија које сагоревамо током вежбања) са маргинама грешке у распону од минус 21,27% до 14,76%, у зависности од уређаја који се користи и активности која се изводи.

Резултати нису били много бољи и за спавање. Носиви уређаји имају тенденцију да прецене укупно време спавања и ефикасност спавања, обично за више од 10 одсто. Они такође углавном потцењују латенцију почетка спавања (кашњење у спавању) и будност након почетка спавања. Грешке су се кретале од 12 до 180%, у поређењу са мерењима златног стандарда који се користе у студијама спавања, познатим као полисомнографија.

Резултат је да, упркос обећавајућим могућностима носивих уређаја, проф. Докерти и његове колеге наводе, да је спровођење и синтеза истраживања у овој области веома изазовна. Једна од препрека на коју су наишли биле су недоследне методологије које користе различите истраживачке групе приликом валидације датог уређаја.

Овај недостатак стандардизације доводи до контрадикторних резултата и отежава доношење коначних закључака о тачности уређаја. Класичан пример из њиховог истраживања: једна студија би могла да процени тачност откуцаја срца током интервалног тренинга високог интензитета, док се друга фокусира на седентарне активности, што доводи до неслагања која се не могу лако помирити.

Остала питања укључују различите величине узорака, демографију учесника и експерименталне услове – све то додаје слојеве сложености тумачењу добијених налаза.

Шта то значи за потрошаче

Брз темпо којим се издају нови уређаји још више утиче на наведене проблеме. С обзиром да већина компанија прати годишњи циклус издавања, истраживачима је тешко да одрже корак.

Вероватно је да ће у време када студија буде објављена, уређај који је био предмет истраживања већ бити застарео, замењен новијим моделом са потенцијално другачијим спецификацијама и карактеристикама перформанси.

Ово потрврђује и откриће проф. Докертија и његових колега да је за мање од пет одсто носивих уређаја који су до данас пуштени у продају потврђен опсег физиолошких сигнала које намеравају да мере.

Како ове технологије настављају да прожимају различите аспекте здравља и начина живота, важно је приступити тврдњама произвођача са здравом дозом скептицизма. Недостаци у истраживању, недоследне методологије и брз темпо издавања нових уређаја наглашавају потребу за формализованијим и стандардизованијим приступом валидацији уређаја.

Циљ би био да се подстакне синергија сарадње између формалних сертификационих тела, академских истраживачка, популарних медијских утицајних људи и индустрије, тако да може да се повећа дубина и досег евалуације носиве технологије.

Напори су већ у току да се успостави мрежа сарадње која може да подстакне богатији, вишестрани дијалог који има одјек са широким спектром заинтересованих страна – обезбеђујући да носиви уређаји не буду само иновативни уређаји, већ поуздани алати за здравље и добробит.