Четири кључне ставке за све који желе да доживе стоту

Стогодишњаци су пример успешног, квалитетног старења, често имају мање хроничних болести и одржавају независност у свакодневном животу све до својих деведесетих. Док генетика доприноси дуговечности, фактори који се могу променити чине више од 60 одсто „успешног” старења.

Али који фактори посебно доприносе да доживите стоту? Одговоре би могао да да увид у начин живота и здравствене навике стогодишњака и скоро стогодишњака (оних који имјау од 95 до 99 година) широм света.

Недавни преглед укључивао је 34 опсервационе студије објављене од 2000. Следи преглед четири кључна фактора за које су епидемиолог Жаоли Даи Кеплер са Фармацеутског факултета Универзитета у Сиднеју и Пермајндер Сачду, професор неуропсихијатрије, из Центра за здраво старење мозга истог универзитета, открили да доприносе дуговечности.

1. Разноврсна исхрана са контролисаним уносом соли

Стогодишњаци и скоро стогодишњаци обично имају уравнотежену и разнолику исхрану. Истраживачи са Универзитета у Сиднеју су открили да су у просеку уносили између 57 и 65 процената калорија из угљених хидрата, 12 до 32 процената из протеина и 27 до 31 процената из масти.

Њихова исхрана укључује основну храну (као што су пиринач и пшеница), воће, поврће и храну богату протеинима попут живине, рибе и махунарки, уз умерену потрошњу црвеног меса.

Овај начин исхране, сличан медитеранској исхрани, повезан је са мањим ризиком од оштећења физичке функције и смрти.

Пожељни унос соли је у оквиру препоруке Светске здравствене организације од мање од два грама натријума дневно (што одговара количини од око пет грама соли).

Научници из Аустралије су открили да су особе са већим уносом соли (они који су преферирали слану храну или додавали додатну со у оброке) имали 3,6 пута већи ризик од оштећења неке физичке функције у поређењу са онима који нису преферирали со.

Практично, ови налази сугеришу да треба да укључимо доста интегралних житарица, коренастог поврћа, пасуља, махунарки, воћа и поврћа у нашу исхрану, минимизирамо потрошњу црвеног меса и да се одлучимо за немасно месо живине, рибе и протеине на бази биљака, и ограничимо со у нашој храни.

2. Мања употреба лекова

Стогодишњаци нису ослобођени хроничних болести, али их обично развију много касније од просечних одраслих. Више од половине људи у студији истраживача из Сиднеја, имало је уобичајене проблеме као што су хипертензија (висок крвни притисак), деменција или неко когнитивно оштећење.

Открили су да су људи који су учествовали у студији, узимали у просеку 4,6 лекова. Најчешће коришћени лекови су лекови за крвни притисак и они за срчана обољења. Људи који нису стогодишњаци узимали су у просеку 6,7 лекова.

Полифармација се често дефинише као узимање пет или више лекова истовремено и уобичајена је код старијих особа. Неодговарајућа полифармација је повезана са повећаним ризицима од нежељених ефеката као што су падови, когнитивно оштећење, па и хоспитализација, због штетних интеракција лекова.

Иако врста или број преписаних лекова можда није под контролом пацијента, важно је да лекари преписују лекове само када је то неопходно, у потпуности информишу пацијенте о предностима и ризицима и редовно ревидирају, ако је потребно, планове лечења.

3. Добар сан

Квалитет и количина сна утичу на имуни систем, хормоне стреса и кардиометаболичке функције, те тако утичу на појаву гојазности, високог крвног притиска и дијабетеса. Добар сан је повезан са дубоком старошћу, добрим здрављем и мањим ризиком од хроничних болести.

У анализи коју су спровели Кепелр и Сачду, 68 одсто стогодишњака је било задовољно квалитетом свог сна. У истраживању о задовољству спавањем одраслих у 13 земаља 2020. године, задовољство се кретало од 29 до 67 процената.

Оптимално трајање сна је између седам и осам сати по ноћи. Савети за постизање бољег сна укључују одржавање редовне рутине спавања, стварање мирног окружења, редовно вежбање и управљање стресом.

4. Животна средина

Више од 75 процената стогодишњака и скоро стогодишњака у студијском прегледу живело је у руралним подручјима. То је образац који се огледа у „плавим зонама“, областима познатим по високој концентрацији стогодишњака, као што су Окинава у Јапану, Сардинија у Италији, полуострво Никоја у Костарики и Икарија у Грчкој.

Ово може бити делимично повезано са везом између природе и здравља и благостања. На пример, изложеност зеленим површинама је повезана са нижим стресом, депресијом, крвним притиском, дијабетесом типа 2 и срчаних болести, што потенцијално повећава очекивани животни век.

Остали важни фактори

Истраживања такође показују да су непушење, избегавање алкохола или умерено конзумирање пића, физичка активност и одржавање друштвених веза важни за повећање шанси особе да доживи 100 година.

Наравно, усвајање промена у начину живота о којима се говори у овом чланку неће гарантовати да ћете достићи старост од 100 година. С друге стране, неки стогодишњаци имају сумњиве здравствене навике.

Али многи старији људи настоје да усвоје здравије стилове живота како би спречили и контролисали хронична проблематична стања, док здравствени радници на сличан начин препознају важност животног стила.

Што раније усвојите позитивне промене у начину живота и здравије навике, то ћете бити у бољој позицији да остварите дуг и здрав живот. Постати стогодишњак је животни подухват, поручују научници.

Чланак је објављен у часопису The Conversation.