Седам начина да уочите да вас неко убеђује лошим аргументима

Прелистајте друштвене мреже, погледајте вести или једноставно попричајте са познаником о неком актуелном проблему и за неколико минута ћете вероватно наићи на неку логичку замку. Ове замке су толико излизане и датирају још из античке Грчке, наводи Аманда Руџери.

Зову се логичке заблуде. Једноставно речено, логичка заблуда је недостатак у расуђивању који, упркос томе што уопште нема утицаја на стварну вредност тврдње, може – на веома збуњујућ начин – учинити да та тврдња звучи уверљивије.

Коришћење логичке грешке не значи нужно да неко није у праву. То, међутим, може указивати или на погрешно резоновање и погрешну логику, ако је ненамерно, или на покушај да се манипулише истином како би била убедљивија, ако се користи намерно.

У сваком случају, то је црвена застава која би требало да подстакне даљу анализу и дискусију. Што је још важније, треба да откријемо ове замке у властитом резоновању – као и у аргументима са којима смо склони да се сложимо.

Једном када сазнате за ове логичке грешке, видећете их свуда. Зашто је ово важно? Зато што што више будете увежбани да их уочите, то ћете боље моћи да идентификујете недостатке у мишљењу људи и да усмерите дијалог на праве аргументе. Такође ћете постати бољи у критичком размишљању.

Колумнисткиња Би-Би-Сија наводи седам заблуда на које посебно треба обратити пажњу. Неке су грешке логике (познате као „формалне“ заблуде), док се друге односе на злоупотребу семантике и доказа („неформалне“ заблуде) – али последица је увек погрешан аргумент.

1. Недостатак доказа

Ово је када се недостатак доказа који би оповргли неку тврдњу тумачи као доказ да је она тачна – уместо да терет доказивања преузме особа која је износи. То је логичка заблуда која се често користи у теоријама завере.

На пример, питајте једног од више од 10 милиона људи који верују да гуштери управљају светом, о доказима за њихову тврдњу. Они ће вам вероватно одговорити: „Па, ови гуштери су превише паметни да оставе било какав доказ – то је оно што чини ову ситуацију тако опасном. Како можеш да будеш сигуран да то није истина?"

Можда ће вас ова изјава натерати да се почешете по глави, али ваљда не зато што су вас убедили, већ зато што су вам поставили замку заблуде о „непостојању доказа“.

2. Ad hominem

Ово је логичка грешка у којој се тврдња одбацује на основу неког аспекта нечијег карактера, идентитета, мотивације или чак односа који има са другима. Рецимо када оптуже здравствене раднике да препоручују вакцине зато што су плаћеници фармацеутских компанија, или када се истраживања климатских стручњака оспоравају као идеолошки мотивисана.

Међутим, најочигледнија (и апсурдна) врста Argumentum ad hominem је она која не само да напада особу уместо да се бави њеним аргументом, већ се позива на неке особине личности потпуно нерелевантно за предметну тему – попут политичког кандидата у ТВ дебати који противника оптужује да се лоше облачи, да лоше игра голф или да његова фризура показује да не може бити добар вођа.

3. Клизава низбрдица

Клизава низбрдица је логичка грешка која настаје када се тврди како одређени догађај мора да прати други догађај, а притом се не износи никакав рационални аргумент или доказив механизам који подржава неизбежност тог процеса. Тај наводно неизбежни догађај увек је врло опасан и тај податак се користи као аргумент да се не дозволи догађај који му претходи.

Скоро увек се у оваквом аргументу наводи више везаних догађаја. Тврди се да први започиње ланац све горих и горих догађаја и тако до оног екстремно опасног. То наликује на ситуацију када се низ стрму и клизаву низбрдицу пусти омањи предмет који онда снажно удари у подножју – отуда и назив грешке.

Додатан проблем је и то што с оваквим аргументом пажња се с првог догађаја скреће на последњи хипотетички сценарио. У оваквим случајевима позива се на страх, јер се тврди да постоји низ недоказивих узрочно-последичких веза.

Године 2016, истраживачи са Универзитета Калифорније у Лос Анђелесу открили су да су многи људи који су били противници легализације истополних бракова били убеђени аргументом да би то довело до већег сексуалног промискуитета у друштву и угрозило њихов начин живота. Овај конкретан аргумент је погрешан јер, уместо да се расправља о самој промени политике (да ли истополне бракове треба легализовати), предлог је одбачен због страха од предвиђеног исхода (слом традиционалног друштва).

4. Сламнато страшило

Сламнати аргумент или аргумент страшила је врста логички неваљаног реторичког аргументовања. Назив потиче од (енгл. strawman – сламнато страшило), а описује аргумент против сламнатог уместо против правог става. Укључује замену теза, а може бити и подврста ад хоминем напада. Припада теорији медијске манипулације.

Означава ситуацију у којој неко, чешће намерно, иако може бити и због заблуде, погрешно протумачи или изврне изјаву друге стране те затим побија своје изврнуто значење изјаве. Тиме се он служи сламнатим аргументом. Назив аргумента упућује на то да се ради о замени тежег објекта за напад (изворне изјаве) лакшом метом (метом од сламе), изврнутим значењем аргумента. Изврнути аргумент може имати и улогу страшила, изазивања одбојности према изворном аргументу код онога коме је упућена реторика.

На пример неко изнесе одмерену тврдњу да прекомерни унос шећера може повећати ризик од здравствених проблема као што су кардиоваскуларне болести. Сламнати аргумент би био: „Ма немој. Шећер нас убија и треба га забранити? То је апсурдно!“ Ово искривљује првобитни аргумент, што га чини лакшим за оповргавање.

Један интригантан начин да се, не само изборите против оваквих аргумената, већ и да изоштрите своје резоновање, јесте да покушате са „челичним“ – аргументе свог противника изнесете на најбољи могући начин (можда чак и боље него он сами) пре него што наведете зашто се не слажете.

5. Позивање на ауторитет

Овај погубни аргумент сматра да само нечији ауторитет, слава или репутација доказују да мора бити у праву. Ако људи доживљавају некога као ауторитет, они имају урођену когнитивну пристрасност да претпоставе како је он компетентан у свим областима (чак и у областима из којих нема никакве квалификације).

Заблуда је у томе што истинитост или нетачност изјаве можда не зависи од мишљења одређеног ауторитета. Поред тога, ауторитет може да погреши у својим закључцима, чак и на основу тачних премиса.

С друге стране, позивање на ауторитет је важан део неформалне логике. Пошто је немогуће бити стручњак у свим областима савременог знања, често је потребно ослонити се на мишљења компетентних у одређеним областима. Не постоји логичка заблуда у самој тврдњи да је одређено мишљење неког ауторитета тачно. Међутим, таква грешка настаје ако се тврди да је мишљење неког ауторитета увек суштински тачно и да стога не треба да буде подложно критици. Ова грешка се такође јавља када се позива на мишљење ауторитета који није стручњак у области на коју се одређени аргумент односи.

Наша склоност да верујемо у нешто зато што, рецимо, славна личност то изјави, чак и ако уопште није компетентна за одређену тему – класична је тенденција у данашњем свету опседнутом утицајима. Али „лажни ауторитети“ нису увек тако очигледни. Узмите аргументе о климатским променама, на пример, када скептици цитирају некога попут теоретског физичара као стручњака – упркос чињеници да теоријска физика генерално нема много везе са науком о клими.

6. Лажна дилема

Лажна дилема, позната и као црно-бело и лажна дихотомија, је логичка грешка која настаје када се у обзир узимају искључиво две опције које су често екстремне, док заправо постоји бар још једна или више њих. 

На пример, постоји она чувена, често помињана, и већ отрцана фраза коју је изговорио председник Сједињених Држава, Џорџ В. Буш, убрзо после догађаја од 11. септембра – „Или сте са нама или против нас“. Међународној заједници је то имплицирало да имају само две опције – да у потпуности подрже Сједињене Државе, укључујући њихову инвазију на Авганистан, или да себе сматрају њиховим непријатељима.

У стварности, наравно, постојао је читав спектар других опција које су нације могле да предузму, и врсте савезништава (или непријатељстава).

7. „Ти такође“

Тактика заснована на техници дискусије Tu quoque (од  латинског – „И ти такође") или замена тезе – одговор на аргумент како би се пажња усмерила на то да неко такође ради нешто погрешно. Обично се користи као одговор на оптужбе или питање, на које се узвраћа сопственом оптужбом.

У политици, један од најпознатијих примера употребе ове технике узима се однос Совјетског Савеза са западним светом током Хладног рата. Ову тактику је Совјетски Савез употребљавао као одговор на критике, где је одговор почињао изразима „А шта је са...“, након чега је уследио списак донекле сличних догађаја у западном свету.

Тактика се користи да замени дискусију о једном питању дискусијом о другом. Често праћено упућивањем на двоструке стандарде . Обостране грешке не значе да су аргументи неосновани и нетачни.

Разумевање и уочавање оваквих логичких заблуда може бити заиста користан алат за оснаживање критичког мишљења о ономе што читате или гледате и усмеравање (и одржавање) разговора на правом путу.

Међутим, ипак морамо имати у виду да ако неко и користи неку логичку заблуду, то не мора да значи да је његов закључак нетачан.