Зашто тапшемо када нам се нешто много свиђа

На Канском фестивалу постоје дуги аплаузи, а затим стојеће овације. После приказивање филма Horizon: An American Saga у режији Кевина Костнера, која је имао премијеру на последњем Канском фестивалу, публика је пљескала седам минута. Али то нису најдуже овације у историји овог фестивала. Та награда иде Пановом лавиринту из 2006. године, након чега је аплауз трајао невероватних 22 минута. Затим 20 минута за Фаренхајт 9/11 Мајкла Мура 2004. године.

Зашто су људи прво почели да ударају длановима о длан да би показали одушевљење? Да ли то раде друге животиње? И зашто не радимо нешто друго уместо аплаудирања, као на пример да дувамо у трубе, звиждимо или узвикујемо, запитао се Ричард Фишер, колумниста Би-Би-Сија.

Историјат аплауза

Хомо сапијенс је вероватно почео да пљешће рукама веома рано у нашој историји, пише психолог Алан Кроли у прегледу истраживања на ту тему из 2023. Наши преци примати можда нису приказивали филмове, али у недостатку говорног језика, можда су схватили да би могли да користе буку да сигнализирају присуство предатора, да застраше противнике, за игру или да истакну неки догађај.

У данашње време, зна се да неки примати пљескају како би усмерили пажњу свог чопора или комуницирали на великим удаљеностима. И дивље сиве фоке то раде док су под водом, да покажу снагу и доминацију над супарницима.

Нејасно је када су тачно људи почели да тапшу да покажу захвалност за нечији учинак – аплауз. Помиње се у Библији неколико пута, као начин да се радујемо или обожавамо. Можда су то урадили и стари Египћани.

Међутим, чини се да је пракса да гомила аплаудира у позоришту или током нечијег говора у потпуности узео маха у старом Риму. Представе би садржале реч "plaudit“ на крају сцена, корен речи „аплауз“.

За римске вође, пљескање је такође било звучно мерило популарности, слично анкети о популарности или лајковима на друштвеним мрежама. Неки су плаћали да аплауз буде јачи. Нерон је очигледно био врло великодушан како би убедио пет хиљада војника да то чин на његовим наступима.

Унајмљени „тапшач“ вратио се 1500-их, након што је француски песник понудио бесплатне карте члановима публике у замену за гласан аплауз. Током наредних неколико векова, професионални плаћени „тапшачи" у Француској би присуствовали представама да би предводили овације.

Таши-таши-танана

Пљескање је једноставно. Студије указују да бебе нису довољно координисане да тапшу до касне прве године живота, а деца то лако могу да ураде.

Ово може да објасни распрострањеност тапшања у различитим културама – посебно у поређењу са лукавијим поступцима као што је пуцкетање прстима – метод који користи публика на вечерима поезије.

Такође ствара ефективно гласну буку са малим напором. „Пљескање је пар екселанс, невокални сигнал са највећом јачином звука... и једноставном, брзом и ефикасном акцијом“, примећује Кроли. Могли бисте да ударите руком о други део тела, као што је бутина, али је однос буке и напора мањи.

Различите функције аплауза

Коначно, пљескање је такође можда друштвено прихватљивије од вриштања, дувања у трубу или викања. Иако се у опери може толерисати такво „неотесано“ понашање – уз повике „браво“ или „брава“ – пљескање има флексибилност да буде пристојно и лагано, као и ентузијастично и дуготрајно.

На пример, покрет дозвољава варијанте као што је „голф пљесак“ – ударање прстима о длан – који је осмишљен да покаже тише уважавање, а да не одвлачи пажњу онога коме се аплаудира.

Неки истраживачи истичу и да пљескање може да сигнализира и више од самог уважавања: у неким случајевима, дозвољава публици да колективно обележава прелазе током ритуалног догађаја, као на утакмицама: „Химна је сада завршена, хајде да гледамо неки спорт“.

Оно што је најважније, то такође може бити чин који негује друштвене везе. На пример, током затварања због пандемије коронавируса, пракса организованог пљескања у одређено доба дана била је, на први поглед, показивање поштовања према здравственим радницима. Али то је такође вероватно зближило људе у време принудног раздвајања, кроз заједнички чин слављеничке буке, припадности и јединства.

Међутим, повремено је тапшање друштвено неприхватљиво. Оно је протерано из Доњег дома у Великој Британији, на пример, а на оне који тапшу између ставова на концерту класичне музике се гледа са презиром.

Друштвени притисак и зараза

Аплауз има елемент друштвене заразе. Свако ко је седео у гомили зна да само шачица тапшача понекад може да покрене целу масу да их опонаша. „Понекад људи пљешћу зато што желе да пошаљу поруку. У другим случајевима, људи могу пљескати не због унутрашњег избора, већ због друштвеног притиска“, пише Кроли.

Године 2013, тим који је предводио Ричард Ман, тада професор на Универзитету Упсала у Шведској, приметио је да се то дешава и после академских предавања. Открили су да је почетак аплауза често пратио сличан образац као и начин на који се „зараза“ шири.

Па зашто пљескамо? Одговор, укратко, изгледа да је: то је најефикаснији начин да се направи много буке, покаже наше поштовање и ојача друштвена веза која произилази из заједничког уживања у нечему. Али шта је са супер дугим аплаузом, а ла Кан? Зашто једноставно не трају минут или два?

Ман је још 2013. рекао за Би-Би-Си да дужина аплауза није у корелацији са квалитетом извођења. „Имате овај друштвени притисак да почнете (да тапшате), али када једном почнете, постоји једнако јак друштвени притисак да не престанете, све док неко не започне то заустављање.“

Примењујући ово откриће на запањујуће дуге овације у Кану, закључак би био следећи: нико у просторији не жели да буде виђен – или у доба друштвених медија, снимљен – као први који ће стати.