Ко се лакше разводи – истраживачи открили који пол је у питању

Позната је чињеница да се у браку мушкарци осећају боље и здравије, као и да су у оквиру истраживања испитаници мушке популације истакли да имају већу жељу за браком него жене. Такође је утврђено да брак код мушкараца повећава изгледе за успешнију каријеру, као и дужи живот. Неожењени мушкарци често имају проблем са усамљеношћу.

Студије су, како је навео психолог Марк Траверс, поткрепљене деценијским истраживањима.

Код жена је ситуација другачија, јер оне лакше напредују када нису у браку. Често су стабилније и емоционално и физички.

Четири су разлога због којих је мушкарцима тешко да окончају брак – један је да су јако везани за децу, имају страх од губитка стабилности, јер брак даје стабилност и ред у животу. Научени су да потискују емоције. Недостаје им подршка партнера.

Везаност за децу

За многе мушкарце, останак у лошем браку са партнерком која им не одговара често није проблем, колико им је тешко да се одрекну осећања одговорности према деци. Сматрају да би њихов одлазак из породице значио разочарање за њихову децу.

У студији из 2021. године, објављеној у часопису Journal of Social Welfare and Family Law, која се бавила истраживањима како схватају дом очеви који су разведени, многи мушкарци су га описали не само као физички простор већ и као комбинацију емоција, односа, рутине и окружења. Ови очеви су често осећали губитак или несигурност.

Деца се често поистовећују са „маминим домом“, у односу на очев, који им није увек близак. Због те перцепције неки очеви су се осећали несигурно јер њихови родитељски напори да створе прави дом нису препознати и цењени. Када деца нису била код куће, очеви су се осећали усамљено, а кућа им је била празна.

Због тога се мушкарци чешће одлучују да остану у браку или вези која их не испуњава комплетно, јер су вођени родитељском дужношћу, а не емоционалном везом и личним задовољством.

Губитак осећаја стабилности

Мушкарци се плаше губитка стабилности, што је и објашњено у студији из 2024. године објављеној у часопису Aging & Mental Healt која је открила да старији разведени често истовремено доживљавају слободу и усамљеност.

Путеви после развода нису исти код жена и мушкараца, јер су мушкарци склонији поновном склапању брака са другом особом. Жене се, насупрот томе, ређе одлучују на други брак, јер имају страх од нових обавеза, брига, терета. Све ово указује на парадокс.

Мушкарци могу да остану у лошем браку који не испуњава њихова очекивања, само из страха.

Чак и када развод нуди олакшање, жеља за обновом брачних веза и даље постоји. То сугерише да брак остаје примарно сидро емоционалне сигурности за многе мушкарце.

Научени су да потискују емоције

Многи мушкарци нису научени како да изразе рањивост или чак препознају емоционално незадовољство. С временом, емоционално потискивање може проузроковати да мушкарци прихвате несрећу као део живота.

Студија из 2015. године објављена у часопису Journal of Social and Personal Relationships сугерише да када мужеви потискују емоције, то штети задовољству у вези, посебно у раној фази брака. Како незадовољство расте, мења се начин на који супружници управљају емоцијама, често остављајући и мужеве и жене емоционално неповезанима.

С временом, ова динамика може створити осећај заробљености. Неки мушкарци су, упркос томе, несрећни, тешко оду, било зато што одбијају да изразе своје потребе или зато што се плаше последица. За оне из традиционалних средина, развод се може сматрати неуспехом или слабошћу, што их додатно веже за лош брак.

Недостатак система подршке

Иако мушкарци обично кажу да имају више истополних пријатељстава него жене, те везе често нису јако блиске, интимне или емоционално отворене. Истраживачи сугеришу да неколико фактора спречава емоционалну блискост међу мушкарцима.

То би могло бити због друштвених очекивања везаних уз традиционалне мушке улоге попут притиска такмичења, страха од доживљавања слабости, нелагоде због рањивости и хомофобије, као и недостатка позитивних узора за мушку емоционалну повезаност.

Као резултат тога, често не проналазе начин или просторе за отварање. Због тога се могу осећати као да је бити у дисфункционалној вези боље од одвајања од партнера и суочавања са изолацијом.

Одбијање мушкарца да напусти брак који не функционише ретко је повезано само с једним фактором. Испреплетена су емоционалног потискивања, страх од усамљености, културних очекивања и недостатка снажних система подршке.

Многи остају из навике или наде да ће се ствари вратити на старо. Међутим, задржавање успомена или подношење емоционалног напрезања само продубљује рану.

Мушкарцима је потребно разумевање и охрабрење да редефинишу мужевност како би се осећали довољно сигурно да се отворе другима. Треба да верују да брига о другима не значи занемаривање себе и да одабир емоционалне искрености није знак слабости.