Подстанарске муке у међуратном Београду – наличје живота у престоници
У међуратном периоду Београд је био град контраста. Насупрот вилама и салонским становима, постојале су рентеријерске зграде. Према постојећим изворима, у том периоду због велике потражње, а мале понуде, у престоници је тешко било пронаћи стан за закуп, па чак и када би га пронашли, станари су се неретко суочавали са многим проблемима.
Предузимачи су махом куповали јефтино земљиште изван рејона града на ком су подизали зграде без одговарајуће инфраструктуре и успевали су да их продају или издају по високим ценама. Неки су чак зидали у нелегалним насељима и тамо издавали смештај сиромашном становништву.
Један рентеријер подигао је у Прокопу седам кућа за издавање. Према податку из 1931. године, у Јатаган мали су чак 152 државна службеника издавала станове као додатни извор прихода. Величина станова за издавање у Јатаган мали варирала је од седам до 38 метара квадратних.
На подручју Пиштољ мале појединци су на земљишту изнајмљеном од општине подизали скромне нехигијенске домове, те се на тај начин и сама Општина града Београда бавила рентеријерством у најгорем облику. У првим послератним годинама око две хиљаде станова настало је од адаптариних шупа и вешерница.
„Током двадесетих и тридестих јављају се такозване 'авлије' или 'партаје', дубоки, уски, неправилни плацеви који су служили за издавање. Власници су гледали да на што једноставнији и јефтинији начин подигну станове који би били пуки минимум за преживљавање. Станови су се низали дуж обода те парцеле, а састојали су се само од собе и кухиње, док су тоалети били заједнички, а станари су се купали у кухињи у којој је била када, јер није постојало купатило. У неким случајевима није било ни воде изведене директно до кухиње, него је постојала заједничка чесма на средини дворишта“, објашњава др Владана Путник Прица, научна сарадница Филозофског факултета у Београду.
Услови живота у таквим двориштима су били веома тешки, хигијенски незадовољавајући, али је велики број грађана, нарочито из радничке или средње класе ту становао, будући да није имао другу опцију. Насупрот томе подижу се и репрезентативне стамбене зграде са великим становима од седемдесет и више квадрата, који су били прескупи за већину Београђана.
Проблем је, такође, био што није постојала етажна својина и могућност куповине стана у међуратном Београду. Постојала је могућност куповине целе зграде или изнајмљивања стана. Стога у том периоду долази до успона рентеријерског посла, људи са неким мањим капиталом су препознали тај потенцијал, схватили да им је улагање у некретнине најсигурнија и најисплативија инвестиција, те су подизали стамбене зграде широм града, додаје Путник Прица.
Рентеријери су се оглашавали путем новина и летака окачних на прозоре капије и кућа. Београдски подстанари селили су се два пута годишње у законски одређеним терминима, 1. маја и 1. новембра. Међутим, ови универзални законски оквири који су важили и за кућевласнике и за станаре, само су допринели одржавању високих кирија, будући да је реална потражња станова обављана свега два пута годишње.
Разлог честих селидби била је потрага за бољим условима становања. Осим што су били влажни, мрачни, висине често испод два метра и замљаног пода, неретко се дешавало да у намештеним становима намештај и покућство буду оштећени. У трци за рентом и профитом рентеријери нису имали интерес да унапреде квалитет станова за издавање.
У случају неизмирених дугова, закон је дозвољавао рентеријеру да „силом интервенише“, а како рентеријери нису били јавно контролисани постојао је простор за бројне малверзације. Због такве ситуације у Београду је већ 1919. године основано Удружење кирајџија које је активно радило на правима грађана који су живели у изнајмљеним становима, али је истовремено постојало и Удружење кућевласника које је заступало своје интересе.
Коментари