Десанка Максимовић је дуго живела у складу са својим стиховима – чекајући љубав и свог Калужанина

Сви добро знамо стих по ком је срећа лепа само док се чека, кад од себе само наговештај да, али је мало познато да је Десанка Максимовић дуго живела баш тако – чекајући љубав и истинску срећу.

„Кажу да је прва љубав Десанке Максимовић био њен пријатељ, друг из гимназије, Драгољуб Обрадовић и да су они из ваљевске гимназије ишли у Петницу на некакву дечију екскурзију где су, хајде тако да кажемо, Десанка Максимовић и Драгољуб Обрадовић, тада наступили као пар. Иако је прва, гимназијска, љубав био њен друг из ваљевске гимназије, она сама је, касније, говорила у интервјуима, да се у ствари, први пут заправо пољубила у 35. години живота“, каже Сања Ђаковић, туристички водич, аутор туре „Љубавна шетња Београдом“.

Први пољубац је, изгледа, чекао праву љубав. А она се увек изненада појави потирући време које тада престане да се рачуна. Десанкина љубав појавила се у лику скромног руског емигранта, Сергеја Сластикова.

„Сергеј Сластиков и Десанка Максимовић упознали су се двадесетих година прошлог, двадесетог века. Десанка Максимовић, говорећи о томе како су се упознали, говорила је да су је Руси позвали да одржи предавање у њиховом клубу, да се она том позиву одазвала и да је у руском клубу упознала и Сергеја Сластикова“, додаје Ђаковићева.

Сергеј Сластиков, руски емигрант, био је пореклом из Калуге, шумовите области у близини Москве и често је касније, када је писао песме  и радио као преводилац са руског и на руски језик, своје преводе и песме потписивао је као Сергеј Сластиков Калужанин.

„Кажу да је Сергеј одмах желео да ожени Десанку Максимовић, а да је она замолила да се тај брак мало одложи, будући да она, као најстарија, имала је неку врсту обавезе да води рачуна о млађој деци, како је она говорила, односно, својим браћом и сестрама, желела је да их изведе на пут“, напомиње Сања Ђаковић.

Тако су се Десанка и Сергеј дуго и стрпљиво чекали. Венчали су се тек почетком августа 1933. године. Многи су били изненађени Десанкином одлуком говорећи јој да је могла боље да се уда, међутим, она би увек одговарала исто – да је Калужанин чудо којем се надала и љубав о којој је сањала и писала. Било је довољно само да се сретну и препознају.

„Сергеј Сластиков је после Првог светског рата завршио школу за глуму и добио је понуду за посао у скопском позоришту коју је одбио управо због љубави према Десанки Максимовић, јер је то значило да би морали заједнички да се пресељавају у Скопље или да буду раздвојени. Запошљава се у ИП 'Просвета' где је радио као преводилац, али и као писац, углавном, поезије за децу. Сергеј је написао укупно 14 књига и превео укупно 14 књига.“

Сергеј Сластиков преминуо је 1976. године. Десанка је остала да живи без њега и до своје смрти, 1993. године. Остала му је верна са истом количином љубави као и првога дана.

„Десанка Максимовић, заједно са својим Калужанином, Сергејем Сластиковим, почива у Бранковини и њихов гроб краси макета руске цркве, која је, ето, негде и храм њихове заједничке љубави“, наводи Сања Ђаковић, туристички водич, аутор туре „Љубавна шетња Београдом".

Својим стиховима Десанка Максимовић учила нас је да се надамо и да волимо – истински, храбро и бајковито, баш онако како је и она волела.