Саморопство Африке – генитално сакаћење жена

Масаи мушкарци живе са неколико жена и тиме се поносе, а то им је и по закону дозвољено. Мени то не смета, као што ми не сметају ни заједнице у којима жена има више мушкараца: само да су сви задовољни, гласам за љубав! Но, западног човека, па и мене, нарочито узрујава чињеница да уговарају бракове, да је могуће да се још нерођена беба, уколико буде женско, сматра продатом за краве, козе или кућу од блата прилично старом ђувегији, те када он премине, несрећна девојчица ипак неће имати право на слободу, већ ће припасти једном од браће свог мужа.

Али нисам овамо дошао да их мењам, па покушавам да што мање осуђујем другачији начин живота. Уверен сам да ће ови, иначе разумни и храбри људи сами доћи до закључка да би неке ствари у својој култури требало да промене, и да ништа тиме неће изгубити, напротив. Јер ропство није само спољашња, већ и унутрашња категорија, а стиче се утисак да многе жене у овој заједници живе у некој врсти саморопства и, што је најважније, нису срећне.

Многа женска лица која сам видео одишу потпуним очајем. То је свакако највише скопчано са тешким условима свакодневног живота и породичним обавезама. Нарочито је мучно гледати како мајке са огромних удаљености пешке доносе воду на својим главама и леђима, ретко користећи скупоцене магарце, те како се старају о домаћим животињама, чувају чопор деце и обављају најтеже физичке послове у домаћинству. У просеку живе свега четрдесет пет година. Стари обичаји углавном не дозвољавају женама да наследе некретнине, пре свега земљу. То је велика неправда и иронија јер у Африци седамдесет до деведесет одсто радне снаге, на земљи коју не могу да наследе, чине жене.

Истеривање духа покојног мужа

До највећег проблема долази ако жена остане удовица, а нико од мужевљеве браће не прихвати да је преузме. Не само што неће ништа наследити, већ ће најчешће завршити на улици, уколико је њена породица не прими натраг. Такође, постоји веровање да у жени борави дух мужа који је преминуо. Било да се поново удаје или не, породица ће често инсистирати да се жена „очисти“ од присуства покојника. Постоје посебни „чиститељи“ који се тиме баве, а једног сам, у удаљеном селу на крајњем североистоку Кеније, имао прилику и лично да упознам.

„Шта је потребно да урадиш да би дух мужа напустио њено тело?“, питао сам га.

„Дух ће побећи од туђе сперме. Морам у њу да свршим. Зато не могу да користим кондом“, рекао ми је.

„Откуда вама кондоми?“, питам.

„Због пандемије сиде у једном моменту је цела Африка била крцата кондомима. Можеш их наћи увек и свуда, лакше него храну и чисту воду“, објашњава.

„Зар се не бојиш сиде и других болести?“

„Наравно да се плашим! Жив нисам од страха, сваки пут. Мој колега који се бавио истим послом преминуо је од сиде пре месец дана. Али шта да радим, то је мој посао. Уосталом, неко мора и тиме да се бави.“

„Са колико си жена спавао?“

„Са шездесет осам“, одговорио је.

Како ли је тек тим женама! Овај ме је обичај заинтересовао, па сам се о њему подробније распитао. Породице ће често ангажовати „чиститеље“ без сагласности удовице, што практично значи – силовање. У страху од покојника, а ретко је који човеков страх тако велики као страх од смрти и нестанка, често ће ангажовати више од једног „чистача“ или охрабрити чак и случајне пролазнике да „помогну породици“. У региону у којем је ХИВ веома заступљен, тај обичај представља опасност по живот, и за „чиститеља“ и за жену, па и за њеног евентуалног будућег мужа. То је обичај који ме чак више ужасава од гениталног сакаћења жена.

Генитално сакаћење жена 

Девојкама, спремајући их за пунолетство после прве менструације, обично пре петнаесте године, одстрањују клиторис у посебној церемонији, што је уобичајено широм Африке. Статистике тврде да је у Кенији обрезано четири милиона, тј. око 21 одсто жена. [Председник Кеније је изразио бојазан да стварна бројка премашује девет милиона обрезаних девојака само у Кенији], али у народу Масаји тај проценат износи 78 одсто, док међу сомалијском националном мањином досеже чак 95 одсто! Процене су да је у свету осакаћено чак двеста милиона жена. Нико не зна како је овај обичај настао, тек најстарија позната обрезана жена заправо је староегипатска мумија, а то се радило и у старом Риму.

У Кенији је обрезивање девојака забрањено посебним прописом из 2011. године, против којег су поклоници ове сурове традиције одмах покренули петицију и уставну тужбу, уз образложење да одраслим женама треба да буде дозвољено да раде са својим телима шта год пожеле. Уосталом, да ли је уопште могуће забранити човеку да, рецимо, сам себи одсече прст или ногу? Суд је тек 2021. године одлучио да забрана ипак остаје на снази. Већ то говори да су притисци унутар самог друштва против промене ове праксе велики.

Како искоренити традицију

Закон је добар када оличава друштвене односе, ставља их под контролу и мења их набоље тачно онолико колико је то реално у односу на постојеће друштвене отпоре. Закон не може и не сме бити списак лепих жеља; код великих промена он долази као круна друге врсте рада. Традицију је тешко искоренити. Није реално очекивати да ће закон насилно променити нешто што већина становника не жели да прихвати. Свеобухватна, пажљиво планирана едукација и ширење свести су зато важнији од прописа, који лако може остати мртво слово на папиру.

У прилог мом ставу говори и то да је, као свака забрањена а укорењена активност, обрезивање сада гурнуто у илегалу, па се са пуним правом може поставити питање да ли је боље да таква активност ипак буде под каквом-таквом контролом здравствених радника или да се хируршке интервенције обављају у тајности.

Борци против овог обичаја сада су изгубили сваку прилику да разговарају са људима који га примењују, јер од када је обрезивање жена постало кажњиво, његове присталице више не желе да отворено разговарају. Онај ко долази ван заједнице сада ће тешко сазнати ко и где врши обрезивања. Али онај који жели обрезивање тачно ће знати како и где га може обавити.

Хапшења су спорадична и све ређа, а проценат осакаћених жена и даље – истоветан. Штавише, током пандемије број обрезивања се повећао, па је у месту Куриа осакаћено чак три хиљаде девојака. Уз то, оне су спроведене улицама на фестивалу, где су прослављане као хероине и обасипане поклонима целе заједнице. Народ је био толико одлучан да фестивал одржи да се чак и полиција морала повући, упркос директивама председника државе и драконским казнама које предвиђа закон, укључујући затвор. Али, ко може да цео град пошаље иза решетака?!

Ужасавајући начин обрезивања жена

Наравно да је обрезивање жена неодбрањиво по ма којој логици, али начин извршавања може да га учини сасвим ужасавајућим. Најчешће се више девојака обрезује истим сечивом, често поломљеним стаклом или зарђалим ножем, без анестезије, па су болови, док се сече најосетљивији део женског тела, матица нерава, велики. Рана се обично ушива трњем акације. Некада се не одсече све одједанпут, већ жене два пута пролазе кроз ужас.

Честа су обилна крварења и инфекције, а добро је прошла она жена која касније током живота нема здравствене проблеме изазване овим језивим обредом. Нарочито је често отежано уринирање, те могућност добијања тетануса и других заразних болести, некада и сиде. На рану се ставља лишће које умањује запаљенске процесе, али крварења често трају данима, а некада чак никад не престану. Каткад се у страшним боловима душа растане од тела. Управо због тога су још колонијалне власти почетком 20. века обрезивање назвале исправнијим именом – сакаћење, а такав је и данашњи званичан међународни назив овог чина: генитално сакаћење жена. Но, очигледно је да ни више од стотину година активне борбе за напуштање овог обичаја није уродило плодом.

Три врсте сакаћења

Постоје три различите врсте сакаћења, неједнако инванзивне. Посебно потреса одрезивање не само клиториса већ и већег дела спољашњих усмина вагине, а затим њихово зашивање уз остављање рупице за отицање менструалне крви и урина. Зашивено се рашива тек када се жена уда, али се често догађа да после те процедуре до краја живота осећа бол током сексуалног односа. Па ипак, девојчице су убеђене да је то неизоставни део одрастања и поносито одлазе под нож. Још када за то породица добија преко потребне поклоне!

Сакаћење готово увек спроводе друге жене. Једну од њих сам упознао и питао како је изабрала да се бави тим послом. „Мој муж је умро, сама храним седам чланова породице... једино то умем да радим“, рекла ми је. Али, ово није проблем само Африке и Азије. Миграцијама је стигао у Европу, Америку, па и у Србију. Процењује се да само у Америци живи најмање пола милиона осакаћених жена.

Многи мушкарци и жене са којима сам причао широм Кеније сакаћење доживљавају као значајан елемент своје културе. Сматрају да би укидањем тог обичаја нешто изгубили. Мисле да је забрана наметнута из иностранства. [То је тако било 2016. године, а надам се да је ситуација сада повољнија. Да би се ова тема актуелизовала у народу, сваког 6. фебруара обележава се Дан нулте толеранције за обрезивање жена.] Понегде се чак страшно плаше да прекину традицију, пошто због сујеверја верују да ће, ако не спроведу обрезивање, смрт завладати селом.

Сакаћење као симбол отпора колонијалним властима

Противник сам надмених долазака странаца, било колонијалних владара, било туриста, који ће из другог животног и друштвеног искуства, из другачијег духовног и историјског развоја, судити и наметати своја решења. Иако је и мени самом тешко да не осудим, сматрам да је важније да човек човека најпре разуме. У супротном, може да се направи већа штета него корист. Такви су били покушаји шкотске цркве и енглеских колонијалних власти, који су учинили људе огорченим, па је ово питање доживљено као сукоб култура.

То је отишло толико далеко да је током борбе за независност сакаћење постало симбол отпора колонијалној управи, док су колонизатори повремено управо овај ритуал користили као аргумент за поробљавање Африканаца, како би им наметнули ʼбољи живот и спасли их од примитивних обичајаʼ. Све то је важно разумети јер они који чине сакаћење нису чудовишта, већ људи као и сви ми. Имају своје страхове, мотиве, логику, другачију културу, условљену специфичношћу историјских и друштвених околности.

Верујем да се кључ крије у охрабривању заједнице да сама промени своју традицију и искључиво на то охрабривање ми странци имамо право. То је пут којим се полако али сигурно крећу Масаи: жене најтеже погођене, једва преживеле чин сакаћења, остале да болују до краја живота, дижу свој глас. У Кенији је у току велика акција проналажења алтернативних начина иницијације у свет одраслих, тако да се задрже сви традиционални елементи културе, али без угрожавања живота или природе, као што је на пример убијање лавова. То се може учинити симболичким обрезивањем, уз поштовање свих ритуала, али без самог физичког резања.

Неколико мајки толико је гласно одбило да своју децу дâ на сакаћење да је то одјекнуло јаче него сва залагања странаца и милиони долара потрошени у те сврхе. Такве жене треба подржати, пружити им финансијску стабилност и могућност да оне воде пројекте који ће довести до потпуне промене у будућности. Неколико осакаћених девојака претворило је своје скромне домове у сигурне куће за девојчице одбегле испод ножа и одбачене од својих породица. Оне су истинске хероине.

Где се многo умире, много је и сујеверја

Од свих земаља у којима се практикује сакаћење, Кенија је учинила највећи напредак. О овој теми се у њој највише расправља и највише тим поводом чини, за шта Кенијцима треба одати признање. Јер тамо где се ћути, а сакаћење се изводи у далеко већем проценту, стиче се у јавности, и домаћој и међународној, утисак да тога нема, па је и напад на Кенију по овом питању већи него што она заслужује. Кенијци по том питању предузимају барем нешто, код њих бар постоје удружења и појединци који покрећу промене.

Све је већи број жена које у специјализованим клиникама спроводе један од најсложенијих захвата пластичне хирургије – реконструкцију клиториса. [Постоји посебна клиника у Берлину позната по нарочито успешном и свеобухватном приступу овом проблему, са специјалним тимовима психолога и применом методе нигеријско-немачког доктора Дана мон ОʼРеја.]

Иако после одсецања клиториса жена више не може да доживи оргазам, изненадило ме је када сам упознао девојку која је и те како била сензуална. Чак и кад је тело осакаћено, нежност и додир имају снагу. Иако није уобичајено да Масаи показују нежност, осетио сам велику блискост неких парова, а упознао сам и мушкарце који се и те како противе овом обичају. Мада већина људи са којима сам разговарао, на моје изненађење, нису ово сматрали важном темом.

„Ако си гладан и немаш пијаћу воду, ако ти је смрт стално пред вратима, није ти приоритет да мењаш обичаје. Тамо где је много умирања, много је и сујеверја, људи се плаше да промене нешто што се ради вековима. Странце би пре требало да ужасава умирање од глади и лако излечивих болести“, био је најчешћи одговор.

Треба разумети народе који тешко живе, а наследили су и тешке обичаје. Њима није лако да их промене, нама да их разумемо. Пред њима је тежи посао: сами морају да пронађу начин како да наслеђено у модерном добу учине другачијим и прихватљивијим, и то не странцима и туристима, не да бисмо им ми рекли: браво, сада имате исте погледе на свет као и ми – већ да би животе својих потомака учинили испуњеним задовољством и лепотом, са што мање бола.