Заваравамо жене бригом о себи: Како смо постали опседнути велнесом

Куд год се окренемо, у медијима, на друштвеним мрежама наићи ћемо на сијасет решења за сваки проблем који осећамо – функционалну медицину, соматску терапију, читав списак института за исхрану и тренере. Традиционално здравство би могло да се постиди јер велнес индустрија не само да обећава ублажавање симптома већ и лечење основног узорка проблема и потпуно оздрављење.

На листи узрочника наших тегоба налазе се токсичне упале, нетолеранција на хистамин, изложеност буђи, осетљивост на пилетину, шкољке и чоколаду, успавана лајмска болест, тровање тешким металима, мајчинство, скривене, али тек пробуђене трауме, претерани стрес, недовољно сна и недостатак хранљивих материја.

Али! Са одређеним пилулама и прашковима и скупим консултацијама – уз прецизну комбинацију поврћа, бујона и, наравно, освешћеност (mindfulness) – оздравићемо.

Најмоћнија потрошачка сила

Велнес индустрија „окупља масе управо својом самоувереношћу“, сматра Рина Рафаел, новинарка и ауторка књиге Јеванђеље велнеса. „Кажу: ‘Сигурно вам могу помоћи. Овај додатак ће сигурно отклонити ваше симптоме. Требало би да пробате ову дијету. То ће вам решити све болове.’ То је оно што мами људе и привлачи их.“

Данас, велнес представља огромну и аморфну индустрију, која обухвата све, од дијета и фитнеса, до програма обуке како да се ослободимо стреса на радном месту, витаминских инфузија и крема за кожу са канабидиолом. Препун је техника и метода позајмљених из светских традиција, попут јоге и биљне медицине, које су препаковане за богате потрошаче.

Фариха Рошин, ауторка књиге Коме је велнес намењен?, каже да су те традиционалне методе постале роба и да се често прилагођавају како би се прикрили њихови корени из других култура. На пример, ретко се чује за културу која стоји иза јутарњег ритуала медитације и скоро никада о труду који стоји иза куркуме коју додајемо у јутарњи витамински напитак.

Величина индустрије велнеса зависи од тога које секторе сматрате да ту припадају, али и површан поглед сведочи да има довољно простора за скоро све. На овогодишњем Глобалном самиту велнеса, одржаном у новембру у Катару, међу темама су се, осим дежурних осумњичених, као што су бање и медитација, нашли и туризам, технологија, некретнине и дизајн. Према извештају Глобал велнес Института из 2019. године, непрофитне организације за заступање, ова индустрија представља тржиште од 4,4 милијарде долара. Извештај NilsenIQ-a за 2021. прогласио је здравље и велнес „најмоћнијом потрошачком силом“.

Понуде индустрије крећу се од испробаних и истинитих (ходање) до бенигно апсурдних (кристалних вибратора) до грабежљивих и опасних (рицинусово уље за канцерогене туморе). Рафаелова пише да је бити здрав некада значило послушне посете лекару, али сада подразумева бескрајну потрагу за превазилажењем болести, туге, стреса, па чак и смрти. „Велнес је“, пише она, „за неке готово опсесија, а за друге готово религиозна догма“.

Жене трпе највећи притисак

Па ипак, она скреће пажњу на основну противречност.

Упркос свему чему тежимо и финансијској везаности за велнес, показатељи стања здравља далеко заостају, а велики број људи нема приступ ни осовној здравственој заштити.

Па како смо се нашли у овој невољи? Један од одговора лежи у захтевима савременог живота, који су, према процени Рафаелове, посебно снажно усмерени на жене које су, у зависности од расе и класе, додатно оптерећене.

Американке које су у биле у фокусу њеног истраживања су, по већини тачака, у горем положају. У поређењу са мушкарцима, оне пријављују више нивое стреса, анксиозности, депресије и сагоревања, а истовремено обављају и лавовски део неге. Оне хране своје породице док трошкови хране расту, а кадмијума има у какао праху.

Уз сву ову неравнотежу иду и познати притисци за добар изглед, смиреност, овладавање импулсима (глад, бес) и савршеност засновану на дуплим стандардима. Није ни чудо, у овој области превеликих очекивања, што је велнес нашао спремно тржиште међу женама.

Веровати да сте предузели адекватне мере може понудити предах од сталне поплаве технологије, деце која вриште и планете у пламену. Али то остаје илузија. Чак и најбоље припремљен план исхране, вежбања и трезвености ће диктирати само мали део здравствених исхода, јер он једноставно бледи у поређењу са системским факторима, укључујући преливање посла на све сате будности, наранџасту измаглицу која гута небо, и једностране опасности и прилике које се односе на колико зарађујете.

Шта је кључно за добро здравље

Према једној утемељеној статистици, друштвене детерминанте здравља – фактори као што су квалитет ваздуха, безбедност, подршка заједнице и приступ образовању – чине чак 80 одсто чинилаца здравственог благостања. Али ове ствари су уредно избрисане из већине велнес маркетинга.

„Велнес је увек присутан код оних који све више падају у кризи“, пише Колин Деркач у својој књизи Зашто се велнес продаје. Велнес, тврди она, представља колективне друштвене болести као проблеме које појединац треба да реши кроз неку алхемију понашања потрошача.

Учлањење у синдикат би сигурно донело већу корист од преузимања друге апликације за медитацију, али тржиште здравља представља ову другу као логично решење за стрес на послу и погоршање менталног здравља.

„Умирујемо жене потрошачком бригом о себи“, каже Рафаелова. „Нисте под стресом јер не радите довољно јоге или не упражњавате довољно пенастих купки. Постоје и други, већи разлози због којих се осећате да сте под стресом. Можда зато што немате породиљску накнаду. Можда је то зато што вам шеф шаље мејлове и после 18 часова. Можда је то зато што вам партнер не помаже у кућним пословима. То су ствари које се гурају под тепих и уместо тога вам се каже да само саме морате да се побринете за проблеме.”

Постали смо хрчак на точку

Још један разлог зашто је велнес стекао своју садашњу моћ је тај што ми нисмо пасивни потрошачи, већ активни играчи у нашој самоусавршавању. Деркачова, професорка реторике на Универзитету Метрополитан у Торонту, анализирала је како су језик и идеје доброг здравља прожимали наше животе.

Од друштвених медија и часописа, до порука које добијамо из службе људских ресурса, бомбардовани смо порукама које нам налажу да „пазимо“, да поштујемо своје благостање, али и да користимо „трикове“ да повећамо своју исцрпљујућу продуктивност и расположење. Деркачова тврди да смо смештени на точак као хрчак натерани да јуримо за прошлошћу када смо били млади и полетни, док покушавамо да превазиђемо све невоље које нас вребају у будућности.

Можда се тренутно осећамо добро, али слабост нам предстоји у виду старења, неравнотеже микробиома и хормоналних падова. Следује нам смањење покретљивости, сјаја косе, мишићног тонуса и либида – као и фатаморгана да се све може повратити.

 „Све у вези са језиком велнеса је осмишљено тако да помера линије гола све даље и даље ван нашег домашаја“, каже она. „Никада не долазимо до тачке да кажемо: ‘Ох, сада сам добро’. Увек постоји нешто друго што бисмо могли да радимо.“ Као резултат тога, нема места за одмор јер никада не можемо у потпуности да вратимо оно што је изгубљено, а увек постоји виши ступањ побољшања које треба постићи.

Како је велнес постао нужна обавеза

У својој књизи Синдром велнеса, Карл Седерстром и Андре Спајсер примећују да је велнес постао морална обавеза. „Као потрошачи, од нас се тражи да водимо животни стил који има за циљ максимизирање нашег благостања“, пишу они. „Када се бавимо досадним активностима, као што је прање веша, очекује се да верујемо како то побољшава нашу пажњу. Чак је и печење векне хлеба сада претворено у начин неговања нашег благостања."

Основна импликација је да није довољно само да се осећамо добро – увек можемо постићи још више.

Барбара Еренрајх написала је приказ онога што је видела као „епидемију доброг здравља“ у својој књизи Природни узроци. Наша обавеза према себи постала је, по њеном мишљењу, бесконачан низ обавеза. Наша посвећеност повећању и побољшању себе прети да претекне, а не да побољша, наш ум и тело.

„Можете размишљати о смрти огорчено или са резигнацијом… и предузети све могуће мере да је одложите“, написала је она. „Или, реалније, можете замислити живот као прекид вечности личног непостојања и искористити га као кратку прилику да посматрате и комуницирате са живим, увек изненађујућим светом око нас.

Ако бисмо озбиљно схватили обавезу доброг здравља, зар се не би, на крају, усредсредила на ту могућност?

Шта би био прави велнес

Велнес би могао бити простор пун превараната, трговаца змијским уљем и утицајних људи који сијају од самоуверености, али оно што многи од њих нуде далеко је од потреба које су и стварне и хитне. Људи, болесни, под стресом и изоловани, покушавају да се изборе са несигурношћу, осећањем да би у сваком тренутку њихов приватни живот и глобални поредак могли бити уништени.

Деркачова каже да прави велнес не захтева обиман мени добара и услуга. То не значи да замењујемо лекове за природне производе, или проверавамо воду из славине на скривене отрове, или се пријављујемо на психолошке радионице.

„Прави велнес значи да имамо услове под којима можемо да се осећамо добро“, наглашава. То значи социјалну подршку, здравствену негу која је доступна и емпатична, пристојне услове рада и доступне изворе приступачне и здраве хране.

Истински велнес такође може да нас натера да се дубље преиспитамо о томе шта значи живети добар живот. Данас, ако смо несрећни, нешто није у реду. Али ова идеја, поред тога што је прилично скорашња друштвена измишљотина, не чини нужно да се осећамо боље. Уместо тога, муче нас стандардни пропусти у задовољству.

Карл Седерстром каже: „Били смо боље културно опремљени да се носимо са различитим облицима неуспеха. Сада смо приморани да размишљамо о сваком неуспеху као о начину да се брзо вратимо у седло.”

Можда би велнес био, ако желимо да пригрлимо његов пуни потенцијал, да се ослободимо фантазије да увек треба да будемо у форми и у најбољем издању, или да тежимо томе. Можда је много здравије да се боримо против околности које нас чине болеснима и јадним него да верујемо још једном сјајном обећању.