Истраживање мозга: Од чега зависи ниво не(морала)

Независно од старости, порекла, религије или степена образовања, људи у начелу знају шта је добро, а шта није: убијање других људи, крађа или лагање.

Много тога упућује на закључак да разликовање добра од зла није само ствар васпитања. Моралне норме додуше почивају на традицији, култури или религији, али темељи морала дефинисани су већ у нашим генима. Они дефинишу нашу интуицију, наше архаичне осећаје.

Да би људи уопште могли мирно да живе једни поред других, заједнице дефинишу одређена правила којих онда сви морају да се придржавају. Ко прекрши та правила, долази у сукоб с моралним нормама тог друштва. Асоцијално понашање може да доведе и до „искључења" из заједнице.

Морал не одређује само васпитање

Бројни научници уверени су да је морал настајао са еволуцијом. Још пре 400.000 година, када су људи почели да заједно лове или да скупљају храну, они су вероватно у својим заједницама дефинисали и моралне норме.

„Људи су одувек живели у друштвима, а друштвени живот значи живот по правилима“, каже биолог Јирген Берајтер-Хан са Универзитета у Франкфурту. „У томе видим извор морала, а то може директно да створи и одређену предност у процесу еволуције." Другим речима, живот у заједници олакшава преживљавање.

Наука о мозгу лоцира морала

Питањем извора морала бави се и научна грана која истражује људски мозак. Испитаници се прикључују на магнетну резонантну томографију (МРТ) и притом морају да решавају различите моралне проблеме. За то време неуролози мере која су подручја мозга активна приликом решавања тих задатака.

Истраживачки тим окупљен око Фредерика Хопа са Универзитета Калифорнија из Санта Барбаре, за потребе једне нове студије бележио је активности мозга 64 испитаних особа. Оне су биле суочене са 120 различитих ситуација из категорије морално или друштвено погрешног, односно непримереног понашања.

Испитаници су, на пример, морали да одговоре на питање да ли је морално варати на неком тесту, или је то за њих банална ствар. Или су рецимо морали да кажу да ли је за њих примерено понашање да се кафа пије уз помоћ кашичице?

Резултат те студије је недвосмислен: у мозгу не постоји нешто што би могло да се назове централним местом на којем се налази морал. Ради се заправо о широком подручју можданих активности у различитим деловима мозга. То не чуди, с обзиром на комплексност постављених питања.

Олакшавајуће околности?

Ако је питање морала „уписано“ у наше гене, односно ако морал или неморал зависе од активности нашег мозга, шта то онда заправо значи у пракси? Како онда оцењујемо људе који су на неки начин упадљиви, који се некако (негативно) истичу и свесно крше моралне норме?

То су питања којима се бави и правосуђе. Код особа које одликује посебно висока доза криминалне енергије, код изузетно агресивних особа или код психопата, често се уочавају видна одступања. Односно, код њих су одређени делови мозга мање активни него код остатка популације. Психопате су „осећајно хладне" особе, они су прорачунати, не знају за страх, нити имају самилости према другима.

Али, шта то одступање од уобичајене количине можданих активности значи за вредновање њихове кривице? Могу ли злочинци због својих специфичних можданих активности да рачунају да имају олакшавајућу околност? Звучи помало бизарно, али у правној пракси већ је забележено неколико таквих преседана.

У Италији је тако једном убици, чији су психијатријски поремећаји већ раније уважени као релевантни, 2009. било „отписано“ годину дана затвора. Скенирањем мозга убице откривено је да је имао специфичан генотип који је неповољно утицао на физиологију његовог мозга, односно био „крив“ за то што је он склон агресивном понашању.

Склоност агресији

Једна жена која је 2011, такође у Италији, признала да је починила убиство, осуђена је на 20 година затвора – а не на доживотну робију, што је уобичајена казна у тој земљи за такав злочин.

За тако релативно благу казну и она је могла да захвали скенирању мозга приликом којег се установило да је обим њене мождане масе мањи од просечног. Осим тога, и она је имала један „ризичан“ ген, који се доводи у везу са склоношћу за агресивно понашање.

У већини земаља по том питању још не постоји јединствена правна пракса. Одлука се доноси на основу сваког појединачног случаја, јер не постоји јединствен „образац" за злочиначке мозгове. Мозгове људи је тешко упоређивати.