Пола века суданско-српске љубави, Биљанино судбинско скидање каменца код Фејсала

Почетак сукоба затекао их је у Каиру, а ја сам их нашао у – Прањанима. Почасни конзул Србије у Судану Ахмед Моути учествовао је у извлачењу четворице њихових синова из ратом разорене земље.

Желео је да их обиђе, а ја да их упознам, па смо заједно кренули вијугавим путевима ка срцу Шумадије. Успут смо обилазили цркве и споменике, а најдуже смо се задржали на местима везаним за мисију спасавања савезничких пилота Халијард.

Долазимо до сеоске куће, ушорене и скромне, пратећи навигацију као у стара времена: после продавнице лево, па десно, па… ако не залуташ биће добро. Нисмо залутали – стигосмо пред ушорен скромни дом са раскошном лозом која се раширила по целој огради па једнако дочекује госте као и домаћини.

Биљана, Фејсал и њихово двоје деце шире руке, дочекују нас као да се знамо годинама. Свуда су карирани столњаци и завесе, на зиду висе ћилими, лук и паприке, са покојом афричком маском и украсом. Сат са заставом Србије је у челу трепезарије, изнад фотеље за домаћина. Све је у етно-српском стилу, али ништа није као што изгледа.

„Лук смо донели из Саудијске Арабије, преко Судана. Ћилими су египатски и индијски, али са истим шарама какве постоје код нас. Кариране столњаке и завесе сам пронашла у једној продавници у Картуму и, пошто су ме подсећале на домовину, тражила сам од мужа да оде и купи све што од тог материјала имају. Али овај ћилим, на којем седимо, то је била брачна спрема моје мајке. Било је тад сиромаштво, хлеба нису имали, али су ћилиме спремили за мираз…“, објашњава домаћица Биљана, и сама обучена у белу кошуљу са мотивима из народних ношњи.

Необично је Прањане – у кући до суданско-српске породице имају снајку Корејку из Кине. Комшије улазе и излазе, као у својој кући, а Биљана говори да су као род.

Ахмед из џепа вади две паклице суданских цигарета, што двојицу синова силно обрадова. У пуној снази, Биљана воли да прича и спонтано везе детаље свог необичног живота, док нас домаћин, Фејсал, на српском нуди да седнемо за софру препуну хране. Фејсал се слабије креће али је подједнако срдачан; стиска ми руку, очи му се цакле, драго му је да види госте. Специјално је за нас лично умесио питу са сиром.

„Свог мужа сам упознала на Стоматолошком факултету. Био је студент, а ја сам дошла да скидам каменац. Свуд око њега мотале су се лепе девојке, али ја сам му запала за очи. Долазио је стално до мог стана, живели смо на седмом спрату. Моја мајка није дозвољавала да се дружимо, каже радије ће на гроб да ми долази него да ме гледа са муслиманом, јер он може да се ожени са четири жене. А Фејсал ми тајно куца у зид, пронашао је место у ходнику тачно тамо где је мој лежај. Родитељима није сметала његова боја коже, већ су се бринули да ја не завршим као једна од много жена, па да се онда старам о туђој деци.“

Од толико мушкараца у Србији…

„Отац није био такав. Говорио је: 'Како је овај дечко уредан и васпитан, како те поздравља, може да се догоди да се удаш за првог комшију па да ти он доводи љубавнице у кућу и да те шамара и шутира, а ја да ништа не могу да урадим.' Мени се много допало што је поштен и добродушан.“

А мајка каже: „Зар се теби нико не свиђа од оволико мушкараца у Србији?“

„'Ако ми не дозволиш да се удам за њега, ја ћу скочити са Савског моста!', био је мој одговор, а Фејсал је говорио: 'Ако не пође за мене, ја ћу је убити!' Нисмо ми били озбиљни у тим претњама, али се мајка уплашила.“

Венчали су се 1971. године у Општини Звездара, али мајка није дошла на свадбу. Кум је био муфтија Мухамед Јусуфспахић.

„Фејсал се растужио јер ни његови родитељи нису били ту. Жени се странкињом, а никог од своје породице нема крај себе. Његова мајка рекла му је само да би волела да снаја има дугу косу, и зато ме је молио да се сликам са пуштеном косом, што иначе нисам радила. Фејсал је јединац у мајке, била је то и њена велика жртва да му да благослов. Кад смо отишли за младенце у Судан, прво што ми је свекрва рекла је – да се ошишам! Тамо је било 45 степени, па сам се са дугом косом мучила.“

„Судан ми је одмах био диван! Лепо су ме дочекали. Рекоше да ће отац да нас сачека на аеродрому, а он чекао одмах поред авиона! Био је директор у трговачкој комори, утицајан, па су га пропустили да нас чека на писти. Фејсалова мајка је такође из богате трговачке породице, али неписмена.“

„Пре него што смо кренули за Судан, муж ме је молио да скратим нокте, каже то се његовом оцу неће допасти. А ја нисам хтела! Код мајке ништа нисам радила, већ су ме чували као мало воде на длану, и гајила сам дуге нокте. Нека види тазбина како је мене моја породица чувала. Али, када сам стигла у Судан, било ме је срамота, и онда сам крила нокте, мада их сигурно не би загледали.“

„Фејсалова мајка је за дочек снаје спремила овцу. То је код њих традиција, да закољу јагње на капији пре него што млада уђе у двориште. Дочекао ме је човек који је задужен за клање, да би било халал три пута се призове Божје име током клања, иначе се јагњетина не једе и сматра се цркотином. Ја сам живела у граду, 21 ми је година, у животу до тад нисам видела ни кокошку како кољу! Заклаше они то и траже да ја три пута прескочим тело, док крв тече по земљи. То је против урока и за срећу младенаца. Мало су ме охрабривали и ја сам прескочила, а затим је кренуло утркивање да нас што више људи поздрави. Долазе рођаци, комшије, пријатељи. Било је људи који се нису руковали са женама, веровали су да после не могу да се моле ако жена има менструацију. Умотавали су руку у мајицу, па су хтели тако, али мој муж се на то љутио, ко умота руку, он неће да га поздрави.“

„Добро је Фејсал прошао, пошто у једном суданском племену постоји обичај да се младожења бије корбачем! Шалу на страну, ниједна друга српска млада није прескакала овцу као ја, то су обичаји који изумиру, али је мени сад драго да сам то учинила. Затим смо правили свадбу у Судану. Суданке су врло лепе, тела су им извајана. Играле су као виле.“

„Живела сам као Суданка. Још пре одласка научила сам сто најчешћих речи, тако да су ме лако и брзо примили као своју. Тамо воле да се призове Божје име пре јела и да се захвали Богу после јела, и ја сам то одмах радила, а они су то ценили.“

Суданке уредније и женственије од Европљанки

„Моја мајка је била очајна. Мислила је да ја живим испод неке палме. Кад сам јој тражила да ми да хеклерај за брачни кревет, она се чудила: 'Зар ти имаш брачни кревет?' А код нас је све било лепо уређено, врло слично Европи. Разну смо храну имали, бомбоне, колаче. А моја мајка је гледала неке америчке филмове у којима мале црнкиње размењују за празне пивске флаше и како децу бацају у Нил као жртву да би било кише и родили усеви. То нема везе са Суданом.“

„У Судану, на пример, жене кад се удају, праве парфеме од сандаловине. Окупе се и упале ватру, па онда као у сауни, сав зној изађе из тела, намиришу се сандаловином која им тад улази дубоко у поре. Дођу па миришу, како је немогуће замислити. Јако воде рачуна о себи, исцртавају каном ноге и руке. Жене у Европи ни приближно нису уредне као Суданке, а нису ни толико женствене.“

„Моја мајка је посетила Судан тек пред своју смрт, и била је одушевљена. Стално је говорила: 'Ја сам у пет до дванаест видела твоју кућу и те људе!' Једино јој се гадило да пије воду, па је само пила сокове. Тад није било градског водовода као сад, него се пило из бунара. Није јој се свиђало ни што, кад закољу овцу, једу живу џигерицу са делом желуца. Ја сам јела све што они једу, а мој муж није хтео. Мајка ми каже: 'Па ви тако можете и мене да поједете!' А и ми у Србији једемо полупржену џигерицу, као да је то страшно, а нико те не тера, мој муж је никад није ставио у уста.“

„Ове године је тачно педесет година од 1973, од мог првог одласка у Судан. Када сам тек стигла, све ми је било лепо, а била сам и врло радознала. Изненадило ме је што је доста хране слично, то је и њима и нама остало од Турака који су владали и Суданом. Нису очекивали да знам да правим ћуфте и пуњене паприке. Научили су ме да месим хлеб од меког зрна зуре, од којег пију и сок тако што га потопе у воду и прокувају. Тај хлеб ми је кисео, али зато јако волим воћку воловско срце. Ми то оперемо па ољуштимо и онда узимамо кашиком, плод је доста велики. А Суданци то измекшају рукама, па отворе један део и посисају!“

„Суданци су здрави људи, једино су раније имали маларичне комарце. После првог рођендана мог сина, дијагностикована му је маларија. А затим је тринаест пута за дванаест месеци бивао излечен, и поново добијао ову болест. Остане вирус у крви и чим попусти имунитет, ето ти га поново…“

„У Србију смо долазили сваке године. Мој муж много воли нашу земљу и када бих хтела нешто да му запретим, ја бих му рекла: 'Нећу те више водити у Србију!'“

„Наш породични пријатељ био је врховни командант суданске авијације. Захваљујући њему смо долазили војним авионима, “херкулесима”. Они су за карго терет, седишта имају са стране, и то нека незгодна, ту се више стоји него седи. Једном је са мном у авиону био хеликоптер које је за Србију одвожен на поправку, а једном, у повратку, пун је авион био муниције.“

„Прешла сам у ислам својевољно, муж ме на то није наговарао. Сви мисле да сам захваљујући њему муслиманка, па му честитају, јер то је најбржи пут до раја, ако некога преобратиш. Али, да је он инсистирао, ја сигурно не бих хтела. Увек је говорио: 'не кради, не лажи, не прави сплетке, и код Бога си примљена!' Шеснаест пута сам била на хаџилуку и то је заиста нешто посебно.“

Православље у срцу

„Много волим Свету Петку. Иконицу са Калемегдана сам однела код златара и оковала сам је у златни рам. Дуго сам је носила око врата, али имам алергију на злато, па сам је онда чувала са породичним благом. Ето, сад је и она сакривена са нашим највреднијим предметима – у канализацији, где смо склонили злато и највеће породичне драгоцености када је почео рат…“

„Велике случајности су ми се догађале у животу, штавише живот су ми промениле. Фејсал је дошао у Србију да студира хемију, јер је његов богат ујак имао фабрику и хтео је да ради код њега, да му се ожени ћерком. У Судану се често жене рођацима, не најближим, али мало даљим, јер сматрају да је тако боље да се очува породично имање. Али Фејсал је стекао добре пријатеље који су студирали медицину, и захваљујући њима он заврши на стоматологији, а ја – у његовој зубарској столици. Али тад он још није завршио студије и ја сам му помагала како сам могла. Снимала сам на магнетофону 'грундинг', то је онај са великим тракама, лекције да их он слуша и памти. Пуштао их је по целу ноћ, и кад спава, како би упио и језик и медицинско знање. Деца ме сад питају зашто ја нисам студирала, а ја им кажем: 'Па ја сам завршила факултет вашем оцу. По целу ноћ сам спремала испите и учила са њим, очи су ми се данима црвенеле од учења.'“

„Кад је Фејсал одлучио да се ожени мноме, отишао је код Ахмедовог оца да га пита за савет, а и да чује каква су искуства са српском женом. И ето, тај савет слуша и сад, после педесет година…“

Седам синова и једна ћерка

„Педесет година, није трајало колико да клепнеш рукама! Ми смо све време у браку – најбољи пријатељи! Љубав се притаји временом, али ту смо једно за друго већ цео живот.“

„Била сам посвећена деци и једино се догађало да буде мало љубоморан што сву пажњу посвећујем њима. Три сина, па ћерка, па још четири сина. Дивни су, три су ми крупна, а сви су јешни. Јако воле еурокрем и цигаре, ја им сад не дам, кажем им: сад сте избеглице, нема луксуза.“

„Нисам планирала толико деце, чак су ми извадили један јајник, али ето – Бог је дао. Једно ми је у стомаку, друго држим за леву руку, а треће носим на десном куку.“

„Четири моја сина затекла су се у Судану кад су започели сукоби и све време су били у контакту са Ахмедом. Једном мом сину он каже да оде у хотел Ротану јер ће оданде Турци организовати евакуацију. Али за то нема бензина, ближи је војни аеродром. И он је отишао тамо, па шта нађе. Затекао се грчки авион, а он их моли само да му искрено кажу да ли ће га примити. У чекаоници троје мале деце, једна беба, са мајком која кука: неће да је приме ни са шпанским, ни са суданским пасошем. Мог сина су одмах примили, а са њим позваше и ту мајку са децом, иначе докторку. Одмах су Грци звали Ахмеда, па кажу: 'Имамо човека, каже да је ваш, има српски пасош...' А Ахмед ће: 'Знам, мајка му је Биљана.'

„За Ахмеда ја бих скочила са трећег спрата ако треба. Извукао ми децу, дочекао их на аеродрому, бринуо се о њима неколико дана…“

„Само један син који је надарен за језике зна српски, остали зависи како ко. Имам ујака који је професор руског и српског, силно је мучио своје ђаке, а нама је симпатично што му сад у кући пола породице једва може да бекне коју реч на нашем језику“, прича Биљана у даху.

Њени синови нерадо говоре за медије, јер ко зна, може им се касније узети за зло кад се једног дана врате у Судан. Четворица су зубари, а тројица су доктори наука. Син који је пребегао у Србију био је декан Економског факултета у Картуму. Имао је прилику да оде у Енглеску, где му се тренутно налази жена, али није хтео.

„Ја сам доктор наука, нећу да перем суђе у Лондону“, каже. Сада је добио посао на универзитету који су на острву Сукотра у Јемену отворили Емираћани.

Од двадесет унука пет носи име по деди Фајсалу, а две унуке се зову Биљана. Деда и данас нема српско држављанство, у Србију деценијама сваке године долази на неколико месеци, као туриста, а има двадесетак потомака који носе српске пасоше. Сада ће тражити избеглички статус, пошто планира да у Србији остане до окончања сукоба у Судану.

Кућа у Судану кô музеј

„Не знам шта је са кућом у Картуму, а нећу ни да питам. Деца су ми жива, шта ми више треба. Побуњеници су упали у апотеку преко пута нашег дома.“

„Мој дом је пун уникатних експоната, доносила сам много ствари из Србије и из Саудијске Арабије. Много сам гоблена сама урадила, очи су ми ослабиле док сам дом њима украсила. На зиду сабља мог деде, у углу старински телефон, свуда везови моје мајке… Долазили су људи да то виде, као што се посећује музеј.“

„Циглу по циглу, један по један џак цемента сакупљали смо да кућу изградимо. Баш смо се намучили, али добро, живи смо сви и здрави.“

„У приземљу су радње, које смо изнајмљивали. Закупци су нам увек говорили да смо срећне руке: ко год је код нас био, богатији је од нас изашао. Кућа је на четири спрата, са двориштем у којем смо чували корњачу, која је досад сигурно страдала. Имали смо и расне псе, које смо скупо платили, али смо их бесплатно дали продавцу да се некако о њима побрине.“

„Мој син је ангажовао двојицу чувара, али ми ништа не јавља. Неће да се секирам. Ма нека, све да униште, увек се може почети испочетка, кад је глава на раменима. Лоповима ће Бог наплатити свако дуговање.“

Биљана ми показује породичне фотографије са осморо деце, са двадесет унука. У очима јој је туга, понавља, неколико пута, више себи у браду, Богу у душу, него мени: „Хоће ли икада више настати породична фотографија? Деца се расуше од Египта, преко Саудијске Арабије и Србије до Енглеске…“

На одласку, док се рукујемо, Фејсал ми каже да је веома захвалан Титу за све најважније у свом животу: професију, жену и – још једну отаџбину.

„Биљана је мени и син и ћерка, пријатељ, мајка, па и супруга. А Србија и Судан – то су ми лева и десна рука, то су две коморе мог срца.“