Хикикомори – када је интернет једини прозор у свет

Национални институт за истраживања у Пизи издао је извештај са резултатима истраживања феномена хикикомори у Италији, који укључује 40.000 младих. То су урадили у сарадњи са групом „Абеле“, која је основана још 1965. године, а истраживање о младима који се изолују од остатка света водио је психолог и председник тог удружења Леополдо Гросо.

Хикикомори се у Италији дефинише као добровољно повлачење из друштва, и обухвата младе који одбијају друштвене норме и затварају се у свет са сопственим правилима. Ту се осећају сигурно и без осуде својих вршњака, које су им често изазивале нелагоду и стид. То су млади између 14 и 25 година који су у стању да не изађу из куће или собе и по десет година.

„Ти млади се не проналазе у контакту са вршњацима, нису у стању да створе пријатељства јер осећају притисак, осећају да су изложени критикама због изгледа, али не због стварног изгледа већ због слике коју они сами имају о себи. Осећају да су невидљиви и безначајни у очима других, па неки од њих желе да шокирају тетоважама по целом телу, пирсинзима, дречавом бојом косе, не би ли били примећени“, каже психолог Леополдо Гросо.

„То полако почиње од једанаесте године и може да траје све до средине двадесетих, јер су млади данас на Западу често адолесценти и после двадесете. Данашње друштво је тешко за младе, нису у стању да издрже ритам, поређења и траже простор у коме више неће морати да се упоређују с другима, осећају велики стид јер нису прилагођени, тако да се заправо сакривају од других. У Јапану родитељи и не виђају ту децу, само им остављају послужавник с храном испред врата“, додаје психолог.

Италијанско удружење „Хикикомори Италија“, с доктором Марком Крепалдијем на челу, пружа подршку пре свега родитељима, али и младима. Тренутно је 1.500 оних који су се Удружењу обратили за подршку и помоћ и који се осећају беспомоћно. Често греше па заузимају ауторитативан или превише заштитнички став према овим младим људима, терајући их да изађу из свог света на силу не разумејући његову патњу и шта је заправо довело до изолације.

„Родитељи кажу да су све покушали и више не знају шта да раде да би побољшали ситуацију и да су учинили све да њихово дете изађе из собе или куће. Родитељи су забринути, желе да њихова деца напокон изађу напоље, али не разумеју да прво треба много тога да учине да се ти млади људи осећају добро, како би сами одлучили да поново учествују у социјалном животу. Потребно је да схвате шта је то што их лимитира, на који начин треба да размишљају, зашто пате“, рекао је оснивач Удружења Марко Капалди.

„Грешка родитеља је та што се нису у стању да схвате да деци прво треба да буде добро да би одлучила да изађу, већ су концентрисани на оно шта они желе за те младе људе. Родитељи морају да буду стрпљиви, да схвате да је потребно уложити много времена, јер та одбојност деце према реалности настајала је постепено током њиховог живота и не постоје брза решења. Потребно је да дете поново стекне поверење у родитеље, а они сами треба да се консултују са психолозима, који ће им дати смернице како да се обраћају тој деци, јер је сваки случај за себе", објаснио је Капалди.

„Овим младима се може помоћи и захваљујући улози такозваних систерса, односно других младих људи који ће покушати да разговарају с њима седећи испред њихових врата, о темама које могу да их занимају, не би ли направили те рупице кроз које можемо да завиримо у њихов свет, временом све више и више“, каже психолог Гроси.

Забринутост и неспоразуми

Родитељи често криве интернет јер су деца нон-стоп онлајн, нарочито ноћу. Брине их и то што због неспавања и друштвених мрежа не иду ни у школу, док је, према речима психолога, у питању велики неспоразум.

Интернет је њима једини додир са светом и једино су преко мреже у стању да се прикажу друштву на начин на који желе.

Леополдо Гросо додаје и да родитељи греше када их кажњавају и када наводе „да је за све крив интернет“ као и када им прете да ће угасити интернет или га стварно угасе. Гросо каже да је то погрешно јер им је „то једини прозор у свет“.

У питању је комплексан феномен који родитељи врло тешко препознају и разумеју, али, на срећу, у Италији постоје удружења која помажу првенствено родитељима, који тамо могу да науче како с децом треба да разговарају.

У случају да мисле да нису компетентни, треба да се обрате онима који јесу, и који ће помоћи и њиховој деци – полако, јер је у питању дуготрајан процес изласка из нездраве ситуације.