Професор Петровић: Све мање и све слабије разумемо млађе генерације

Гост Јутарњег програма, професор Далибор Петровић, социолог и стручњак за социологију друштвених мрежа, наводи да ћемо тек у наредним недељама и месецима добити више информација о мотивима и ономе чега су извршиоци ових злочина били свесни или нису.

„Ових дана се често помиње то да млади људи играју видео-игре, то су најчешће такозване ‘пуцачке’ игре у којима играчи имају више живота. И тако је скована нека натегнута теза да они мисле ‘ако у игрици имам више живота, ја то сада аутоматски преносим и на реални живот’“, напомиње професор.

Истраживања која су се бавила, на пример, утицајем цртаних филмова на малу децу, у којима такође постоје ситуације где цртани јунаци убијају једни друге, показала су да су чак и деца од три-четири године у стању да схвате да је нешто „ко бајаги“.

„Не бих био склон да тврдим да је у питању била нека врста илузије или дилузије тих људи да ће сада имати некакав нови живот и да ће све кренути из почетка“, наводи проф. Петровић.

Додаје да су у неким земљама видео-игре национални спортови и да су играчи који су шампиони веома популарни у Јапану и Јужној Кореји, али ту се јављају проблеми друге врсте. То јесте феномен, али патолошки однос према видео-играма се бележи код мањег броја деце и она се лече, јер то јесте нешто што се дијагностикује као поремећај, напомиње гост Јутарњег програма.

Социјализација и систем вредности

Социјализација почиње у породици, али сваки пут када деца излазе у спољни свет виде да нека упутства која су добила у породици не важе, а посебно када се врло рано суоче са медијима који су такође врло важан фактор социјализације. Она почињу да увиђају да постоји нека врста дискрепанције, неке врсте неусаглашености између онога што нас уче у кући – да будемо добри, да будемо поштени, да на насиље не одговарамо насиљем – и онога са чиме се сусрећу у школи када неко ко је груб, насилник или прави проблеме, не буде санкционисан, зато што су наставницима везане руке, или зато што је можда дете неких утицајнијих родитеља.

„То су све ситуације када она виде да свет није тако сјајан и праведан и да морају да развијају алтернативне стратегије. Ви видите да се друштво слама и наше друштво се заправо од деведесетих година слама, и то је већ један дуг процес који је оставио драматичне последице на све нас, а сада видимо и на ову децу“, напомиње професор.

Јавне личности као узори младима

Млади све више беже у своје светове, одлазе на интернет у своје паралелне светове комуникације, али јавне личности преносе одређене моделе понашања. Наравно, млади ће се више угледати на звезде, инфлуенсере, на неке селебритије, напомиње професор Петровић.

„Поруке које им преносе традиционални вертикални ауторитети су нефункционални и што је још опасније, они почињу да сумњају у искреност и веродостојност тих порука. У тој реалности деца проналазе хоризонталне ауторитете, а то су вршњаци који су њима по нечему ‘супер’, а на интернету проналазе инфлуенсере, оне који у ствари негирају систем. И то није ново, у процесу индивидуације код младог детета постоји отпор према систему, а када то постане мејнстрим једног друштва, онда то постаје проблем“, истиче социолог.

Глобално и на колективном нивоу све мање се, и све слабије, разумемо са младима. Најчешће их дефинишемо као неемпатичне и асоцијалне, што је у одређеној мери претерано, каже професор, али је једна усмереност на себе као модел понашања и модел васпитања, модел савременог капиталистичког потрошачког друштва све видљивији.

„Из брижности према деци њих смо ставили у први план, трудимо се да удовољимо њиховим жељама, они се окрећу себи и све теже су у стању да одложе задовољство из чега се јавља једна врста фрустрације и беса. И могуће је да је и у овом случају овог детета које је извршило овај страшан злочин и то био један од мотива“, закључује проф. др Далибор Петровић.