Проглашен мртвим а жив – како се деси таква грешка

Једна осамдесетдвогодишња станарка старачког дома у Њујорку проглашена је мртвом, а три сата касније у погребном предузећу је утврђено да дише. Ово је уследило након сличног инцидента у Ајови, када је особље погрeбног завода установило да се шездесетшестогодишња жена затворена у торбу за транспорт покојника бори за ваздух.

На срећу, професор Хјуз наглашава да су овакви случајеви веома ретки, али страх да ће нас неко грешком прогласити за покојника има дугу историју, о чему сведочи и древни поморски обичај.

Наиме, док би пришивали платнени покров за мртвог морнара, последњи убод иглом је провлачен кроз нос покојника. Претпостављало се да је провлачење игле кроз нос довољно снажан стимуланс да се пробуди било који морнар за случај да је још увек жив. Срећом, процедута утврђивање да је неко преминуо данас је много мање брутална.

Одсуство откуцаја срца и дисања током одређеног временског периода, фиксиране, проширене зенице и нереаговање на било који стимулус треба да значи да је особа преминула. Сви лекари су научени како се то ради и сви су свесни својих дужности.

Нажалост, било је случајева да је смрт потврђена овом процедуром, али је пацијент након тога показивао знаке живота.

Професор наводи да је током своје лекарске праксе био у прилици да присуствује сличном инциденту. Један његов колега је прогласио да је старија жена преминула, али је недуго затим она поново почела да дише и пулс јој се накратко вратио.

У једном другом упечатљивом инциденту, жена са епилепсијом је узела превелику дозу барбитурата. Прегледао ју је лекар опште праксе и потврдио да је преминула. Али по доласку у мртвачницу, жени је почела да се трза једна нога што је изазвало праву пометњу. Срећом, поменута жена се касније опоравила и преживела.

Пропуст лекара да правилно спроведе процедуру потврде смрти може да објасни неке од оваквих инцидената. Површан преглед уморног и расејаног лекара лако може да доведе до тога да не чује срчане тонове и не примети плитке и ретке удисаје. Зато би лекари требало да буду крајње темељни у оваквим ситуацијама, међутим, додаје професор, поједини лекови им често отежавају овај задатак.

Лекови, токсини и хладна вода

Сматра се да седативи на неки начин штите мозак од оштећења и зато се и користе у анестезији током опсежних хируршких процедура, посебно ако је неопходно зауставити циркулацију на неко време.

Зато седативи имају потенцијал да изазову забуну у случају када се пацијенти предозирају јер смањују реакције и депресирају дисање и циркулацију како би заштитили мозак од хипоксије (да не остане без кисеоника). Касније, када се лек елиминише из организма особа може да се пробуди.

Дешавало се да пацијенти који су се предозирали диазепамом или алпразолом буду грешком проглашени да су мртви.

Сличан ефекат могу имати и одређени токсини. Вуду врачеви користили су одређени прах како би особа изгледала као да је мртва. Овај прах је наводно садржавао мале дозе тетродотоксина из рибе надуваче који би парализовали жртву.

Нагло урањање у ледену воду такође може довести до илузије смрти због утицаја на успоравање срчаног ритма. Преживљавање после дужег времена проведеног у води је добро документовано.

У ургентној медицини одавно се учи да се утопљени пацијент не проглашава мртвим све док се не загреје. Успешан неуролошки опоравак је забележен и после 70 минута од утапања у хладну воду.

Несвестица такође може преварити лекара који је издао сертификат да је неко преминуо. Активација вагусног нерва (најдужег кранијалног нерва у телу) јавља се током несвестице, успорава рад срца и смањује крвни притисак.

Ово би могло објаснити веома тужан случај из Хондураса. Сматрало се да је трудна тинејџерка умрла од шока након што је чула пуцњаву у свом суседству. Међутим, сутрадан се чуло како вришти из гроба. Сасвим је могуће да се пробудила после дуже несвестице.

Стиче се утисак као да већина ових погрешних дијагноза потиче ван Европе. Географске варијације у поступку медицинске потврде смрти можда могу бити један од разлога, мада грешке настају често и тамо где људи немају могућност да добију адекватну медицинску помоћ.

Шта год да је узрок, закључује проф. Стивен Хјуз, ови случајеви се појављују у медијима јер су сензационални и привлаче пажњу, али треба имати на уму да су веома ретки.