Шта значи када смо резистентни на инсулин
Као хормон који утиче на готово све процесе у организму инсулин је веома значајан, а важно је знати чему тачно служи и како се регулише, као и како утиче на дијабетес, али и на појаву инсулинске резистенције. О свему томе у РТС Ординацији говорила је доц. др Снежана Половина, ендокринолог са Клинике за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма Универзитетског клиничког центра Србије, познатије као Интерне Б клинике.
У РТС Ординацији више пута смо имали прилику да чујемо како се инсулин ословљава са „његово височанство“ и то није без разлога. Др Снежана Половина каже да је инсулин заиста моћан хормон и појашњава да инсулинска резистенција у ствари значи да уобичајена количина инсулина више није довољна да одржава ниво шећера у крви у границама нормале.
„Онда организам лучи све више и више инсулина и ми долазимо у то стање када имамо претерану количину инсулина, а то значи да ће нам се јављати више осећај глади јер тај инсулин делује на мозак, изазива глад и тера нас да једемо. С друге стране имамо нагомилавање масноће у телу зато што инсулин има и анаболичко дејство.
Осим тога инсулин задржава натријум, задржава со. Чим имамо више соли у организму имамо и задржавање воде. Задебљавају зидови крвних судова и појављује се повишен крвни притисак и ми тако полако доводимо организам у стање када су крвни судови крти, па се повећава ниво масноће, па се јавља један хронични ниво запаљења у читавом телу и то је подлога за атеросклерозу. Значи да уствари инсулинска резистенција доводи до убрзаног старења организма“, објашњава докторка.
Разлика између мушке и женске инсулинске резистенције
Иако многи примећују да од инсулинске резистенције чешће обољевају жене, др Половина каже да инсулинске резистенције нису поштеђени ни мушкарци, али да се разликују симптоми и манифестације код различитих полова.
„Мушкарци имају тај централни или абдоминални тип гојазности где се нагомилава масноћа у трбуху и та масноћа је врло метаболички активна. То значи да та масноћа продукује одређене материје запаљенског карактера које заправо изазивају запаљење у ситним крвним судовима и запаљење у самим бета ћелијама панкреаса, и на тај начин подстичу појаву дијабетеса типа два“, наводи др Половина.
Код жена, с друге стране, има мањи проценат те висцералне, стомачне гојазности, али код жена постоји други проблем – њихови репродуктивни органи су веома осетљиви на деловање прекомерне количине инсулина и врло често се дешава у ранијем животном добу у односу на мушкарце, додаје ендокринолог.
Жене се управо због поремећеја циклуса или немогућности зачећа најчешће прво пожале гинекологу, а потом и ендокринологу и онда се у ствари открива да имају инсулинску резистенцију.
„Код мушкараца се то обично открије касније, тамо после 45. године, већ кад се појави нека компликација као што је хипертензија, висок крвни притисак или дијабетес“, напомиње докторка.
Код жена постоји и озбиљан проблем у томе што особе које имају прекомерну телесну масу, односно индекс телесне масе преко 35 и имају инсулинску резистенцију, у девет од 10 случајева оболе од дијабетеса.
„Дакле, то је врло озбиљан проблем који касније има своје страшне последице као и увек што дијабетес оставља последице. То значи седам пута већа шанса да неко добије мождани удар. Три до четири пута већа шанса да неко добије инфаркт. Дакле, да бисмо спречили све те касне последице ми морамо код девојака већ на време да кренемо са препознавањем инсулинске резистенције, са лечењем и са спречавањем појаве компликација“, саветује др Снежана Половина.
Повећање телесне тежине
Код повећања телесне тежине важно је пратити појасну гојазност, јер је она типична за инсулинску гојазност и код жена и код мушкараца.
Код жена треба обратити пажњу када имају обим струка изнад 84 центиметра, односно у нашем поднебљу изнад 80 центиметара, јер је то је већ показатељ да се накупила већа количина масноће и да тада жене треба да провере стање свог инсулина.
Код мушкараца се аларм за могућност инсулинске резистенције пали када је обим струка већи од 94 центиметра.
Умор
Умор се јавља већ на самом почетку болести, како је разјаснила ову ставку др Половина.
„Може да се примети код тих особа да више немају ни жељу за кретањем, јер ту би баш требали много да се крећу, а они више немају жељу зато што се брзо умарају, осећају се неконфорно, односно не осећају се добро после физичке активности и то је оно због чега ми уствари морамо да им приступимо едукативно и објаснимо због чега морају да се потруде иако им се не шета зашто морају да шетају“, истиче докторка.
Шетња је и превенција и терапија јер тако помаже рецепторима за које се везује инсулин да раде свој посао. На инсулинску резистенцију осим исхране утичу и други фактори, па тако др Половина истиче да: „Физичка активност има чак и већи утицај на инсулинску резистенцију, него што је то исхрана“.
Маљавост не указује на исте поремећаје код оба пола
У РТС Ординацији докторка је објаснила и зашто долази до појачане маљавости код жена. Заправо, инсулинска резистенција испровоцира полицистичне јајнике, направи хормонски дисбаланс и због тога се јављају и акне на лицу и појачана маљавост, а јавља се и карактеристична проређеност косе на темену који је у ствари мушки тип проређености косе.
Код мушкараца, овај тип проређености косе на темену не указује на инсулинску резистенцију.
„Проређеност косе на темену код мушкараца је последица нормалног лучења тестостерона и андростендиона. То је један од мушких полних хормона и нема везе са инсулинском резистенцијом“, тако да губитак косе на темену код жена има везе са инсулинском резистенцијом, док код мушкараца нема, појашњава др Половина.
Полицистични јајници и инсулинска резистенција
Иако је синдром полицистичних јајника је у највећем броју случајева узрокован инсулинском резистенцијом, постоје и друге ситуације, што је др Половина детаљније објаснила у РТС Ординацији.
„Апсолутно своје место у настанку овог проблема има генетика, и са друге стране постоји нешто што се зове ендокрини дисраптори, односно то су материје које се налазе у нашој околини, које ми уносимо у организам или путем хране или коришћењем различитих средстава за негу тела или путем воде и који се умешају у наш ендокрини систем и прекину нормалну синтезу хормона доводећи до синдрома поилицистичних јајника“, наглашава докторка.
„Сви ови састојци могу да се умешају у ендокрини систем и да поремете синтезу хормона, па због овога ендокринолози инсистирају да се једе што је могуће мање третирана храна, саветују избегавање месних прерађевина, конзервиране хране и оне 'из кесице', тј. све оно што може јако дуго да стоји јер је ту употребљен одређени конзерванс који би обезбедио свежину производа, а то све може да има на крају последице по наш цео организам“, упозорава горшћа РТС Ординације.
Инсулинска резистенција води и у хипертензију и потенцијалну неплодност
„Повишен крвни притисак као симптом инсулинске резистенције, чешће се јавља код мушкараца, док се код жена повишен крвни притисак због инсулинске резистенције јавља углавном око менопаузе и након менопаузе када се ризик од болести крвних судова изједначава код оба пола“, наводи др Половина.
Док год жене имају добро очувану функцију јајника и док њихови јајници луче естрогене крвни судови су прилично заштићени. Када више нема естрогена крвни судови постају крути, не могу више да се прилагођавају порасту крвног притиска и долази до хипертензије. Ипак, да би дошло до пораста крвног притиска као последице инсулинске резистенције треба да прође више времена, односно не дешава се хипертензија одмах на почетку болести.
Као што инсулинска резистенција може утицати на женску неподност, на готово исти начин утиче и на мушку.
„Тај инсулин делује и код мушкараца на хормоне хипофизе и онда долази до смањеног лучења тестостерона код мушкараца. Чим нема довољно тестостерона нема ни стимулације стварања сперматозоида и долази до неплодности“.
Ендокринолошка провера инсулинске резистенције
Да би ендокринолог утврдио да ли пацијент има инсулинску резистенцију врши се неколико провера, које је такође објаснила др Половина.
„Прво измеримо тежину и висину пацијента, да израчунамо индекс телесне масе, па ћемо да му измеримо обим струка, да видимо да ли спада у ту ризичну категорију, дакле, код жена ако је обим струка изнад 80, код мушкараца изнад 94. То нас већ упућује да та особа има оно што ми зовемо метаболички синдром и та особа је кандидат за инсулинску резистенцију. Након тога радимо анализе“, напомиње докторка.
Анализе се раде након 12 сати од последњег оброка, како би се добила што реалнија слика, а не слика вечере која је претходно поједена. Затим се одређује ниво инсулина и ниво шећера и из те две варијабле се на основу математичке формуле израчунава колики је степен инсулинске резистенције.
Када се добије индекс који је изнад два и по – значи да особа има смањену осетљивост на инсулин и да је потребно да се предузме терапија. Терапија може да подразумева само хигијенско - дијететски режим, али може да подразумева и увођење одређених лекова, појашњава др Половина.
Када лекар жели да установи да ли је код пацијента по среди „само“ инсулинска резистенција или већ постоји поремећај нивоа шећера у крви, односно увод у дијабетес или сам дијабетес – онда се ради тест оптерећења глукозом, када лекар прати како се креће шећер у крви након што се организам оптерети шећером, а истовремено се прати и кретање инсулина.
Докторка наглашава да је за проверу инсулинске резистенције довољна провера оног јутарњег шећера и јутарњег инсулина.
Терапија инсулинске резистенције
Када је индекс изнад два и по у највећем броју случајева је потребно увести неке лекове којима се повећава осетљивост на инсулин. Најпознатији из те групе је метформин. На нашем тржишту га има неколико произвођача. Тај лек се узима у виду таблета једном или два пута дневно.
Друга група лекова су у ствари додаци исхрани, као што је рецимо миоинозитол.
„То је материја која се иначе нормално налази у нашем организму, али код особа које имају прекомерну телесну масу и које имају већ развијену инсулинску резистенцију, нема га довољно. Е онда га ми додајемо у виду додатка исхрани, као суплемент, и тиме на неки начин убрзавамо метаболизам шећера“, каже др Половина.
Што се тиче других лекова који повећавају осетљивост на инсулин – постоји група лекова, која се зве глитазони или тијазолидиндиони.
„То су лекови који се користе за лечење шећерне болести, али могу да, у неким случајевима где немамо потпуно испољену шећерну болест, али имамо тај преддијабетес, кад је та крива глукозе мало измењена, они у ствари имају исту улогу као и метформин. Њих нерадо дајемо и просто нису регистровани само за лечење инсулинске резистенције без поремећаја глукозе у крви“, наводи др Половина.
Вечите дебата: Више мањих оброка или само два до три?
Неки стручњаци за побољшање стања у инсулинској резистенцији саветују аутофагију по којој је препорука да се узима два или три оброка дневно уз паузу, односно гладовање од 12 до 14 сати. Други стручњаци тврде да особе са инсулинском резистенцијом треба да имају више мањих оброка. Ендокринолог др Снежана Половина коначно је разјаснила шта је тачно.
„Било који дијететски режим који захтева или мањи број оброка или превише учестале оброке ће довести с једне стране или до успоравања метаболисања шећера, или ће довести до прекомерног лучења инсулина. Дакле, не треба ни једно ни друго“, наглашава докторка.
Битно је да размак између оброка буде довољан, што је отприлике четири до шест сати, како би шећеру који је унесен претходним оброком инсулин омогућио да га ћелије сагоре.
Ако се храна уноси сваких сат времена, или свака два сата – панкреас ће стално лучити инсулин и ми ћемо стално имати присутан инсулин и онда ћемо на крају сами направити инсулинску резистенцију.
„Е, зато ми не волимо када људи једу неке грицкалице између оброка, него увек инсистирамо на томе да се уоброче, да имају три главна оброка, а ако имају потербу за неким међуоброком то евентуално буде једна воћка и то је то“, инсистира др Половина.
Умерена физичка активност
Закључак је да је умерена физичка активност неопходна.
„То је по дефиницији да се свакодневно препешачи три до пет километара умерено брзим кораком. Рецимо, за сат времена пет километара да се препешачи. Уколико неко није склон пешачењу, може да вози бицикл, хода по траци или плива 45 минута“, истиче др Половина.
Наглашава, такође да је за физичку активност најважнији континуитет.
„Јако је важно да када се крене у то пешачење да се не прекида најмање 20 минута, јер толико је времена потребно да се сагори постојећи шећер у ћелијама и након тога организам мора да почне да троши неке други извор енергије. У ствари када желимо да смањимо тежину морамо да пешачимо дуже од 20 минута јер онда ће организам почети да троши резерве масти. Нама је кључна ствар код решавања проблема инсулинске резистенције физичка активност, адекватна исхрана и добар сан“, подвукла је као најважније др Снежана половина на крају гостовања у РТС Ординацији.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 1
Пошаљи коментар