Навика или зависност, разлика постоји

Проблем зависности од коцкања је један од нарастајућих проблема. Према подацима Института за јавно здравље „Батут“ у Србији је од 30 до 35 хиљада људи зависно од коцкања, а још 70 хиљада је потенцијално угрожено, истиче гост Београдске хронике, др Ивица Младеновић начелник Клинике за болести зависности.

Зависност од мобилних телефона не постоји као званична зависност по мерилима Светске здравствене организације. Они служе углавном за приступ интернету, а СЗО је прошле године прогласила једино зависност од видео-игара као званичну болест.

„Лично сматрам да је то енормно велики проблем јер практично од детета од две године до одраслих и старијих људи од 70, 80 година, практично нико не испушта телефон из руке. Мислим да смо постали цивилизација која у великој мери зависна и да немамо решење за то јер је виртуелни свет јако привлачан“, сматра др Младеновић.

Онога тренутка када „навика“ почиње да угрожава наше функционисање, када због ње не извршавамо своје редовне обавезе, када ђаци имају проблема у школи, када се људи задужују да би се кладили, запостављају породицу и друштвени живот, тог тренутка то постаје болест, објашњава гост Београдске хронике.

Иначе, додаје др Младеновић, постоји пандемија зависности од интернета. То значи да је пређен праг када је могло да се реагује.

„Постоји зависност од интернета, скидања садржаја са интернета, од праћења садржаја, од куповине преко интернета, од сексуалних садржаја преко интернета, од коцкања и од видео-игара. Све су то посебни типови зависности, али се бојим да ће проћи доста времена док СЗО не препозна сваки од њих“, сматра Младеновић.

Додаје да, по његовом мишљењу, у класификацији болести зависности постоји један лицемерни параграф који каже да уколико због потребе посла проводимо много времена за компјутером и на интернету, да се то не класификује као проблем.

„Као психијатар и психотерапеут сматрам да је то проблем, јер није нормално да неко проведе 20 сати на интернету. Запоставља се породица, која је најугроженија у целој овој причи. Проблем је и што деца од малих ногу упадају у виртуелни свет и поставља се питање да ли ће они икада и засновати породицу, јер им је виртуелни свет довољан“, истиче Младеновић.

Институт за ментално здравље има велики број програма за лечење болести зависности и у њима се форсира породична терапија. Полази се од претпоставке да ако је неко упао у проблем, вероватно да је породица макар мало допринела томе. Систем јесте најодговорнији и он би требало да развије механизме да смањи изложеност ризицима, али уколико имамо сигурност у породици, сигурно нећемо развити зависност.

Клађење пак, додаје доктор, представља вишеструки проблем. Клађење је, уз апарате, најчешћи вид коцкања и има врло висок адиктивни потенцијал. Већи адиктивни потенцијал има само електронски рулет. Проблем клађења је и у томе што је оно повезано са интересовањем за спорт. Осим тога, ту је и један магијски део који је иманентан свим људима.

Јако је тешко укинути и забранити клађење јер оно постоји од памтивека, од настанка цивилизације. Подложнији су мушкарци, и однос пацијената који се јављају на клинику је тренутно седам према један у корист мушкараца, мада би по статистици требало да буде два, до три према један, наводи доктор.

Проблем је и то што у Србији има јако мало кадрова који знају да лече ову врсту зависности, закљудује начелник Клинике за болести зависности, др Ивица Младеновић на крају гостовања у Београдској хроници.