Псовке – између важног вентила, простаклука и ефекта

„Док се човек сикира он мора да псује, па и машина има ауспух где излази“, говорио је генијални Чкаља у емисији Образ уз образ док су се Милена Дравић и Драган Николић суздржавали од смеха.

У Србији се најчешће псују мајка, отац, хлеб, бог, сунце. По томе смо слични романским народима, док на пример Скандинавци преферирају псовке у вези са религијом.

Немци важе за умерене, али домишљатије, јер имају телефонске псоваонице, у којима се уз одређену наканду можете ослободити фрустрација, под условом да псовке заиста имају ту моћ.

„Псовке јесу један импулсиван, брз начин да се ослободимо непријатних емоција, најчешће су то нека физичка или психичка бол, дакле уколико нас неко наљути или заиста осећамо бол, псовке јесу један кратак муњевити начин да се та тензија која постоји, некако психичка тензија ослободи“, објашњава психотерапеуткиња Бојана Тодоровић.

Од када су опсцене речи присутне у језику још нико није утврдио. Оно што се зна јесте да ни сама реч псовка није пристојна, јер дословно значи називати неког псом. Када је реч о писаним траговима, најдаље што смо успели да нађемо јесте 16. век. У комедији Дундо Мароје, Марин Држић се служи псовкама. Вуков речник из 1818. године такође садржи све псовке које вам сада падају на памет.

„Утисак је да се није много променило тога она кључна опсцена лексика која се тиче сексуалних радњи. Ми данас имамо 'дођавола, проклетство' за које можемо да са сигурношћу претпоставимо да су биле више псовке него данас, јер је домен религиозности престао да буде значајан или може честом употребом да изгуби моћ да производи снажне емоције као инфлација у економији“, истиче др Јован Чудомировић са Филолошког факултета.

Дрино, јеб.. ти...

На југословенском филму, први пут се опсовало 1964. у остварењу Марш на Дрину. Као ефектно решење, према речима глумца Љубе Тадића, ова сцена изабрана је за завршну. Да псовке умеју да привуку пажњу и задрже фокус, знају и други уметници.

„Има пуно музике без псовке и има ове друге, мени се чини да су много ефектније и некако ударније ове у којима се користе адекватне речи, тј. псовке, рецимо група 'КУД Идијоти' је током 90-их година направила антиратну песму, комплетан текст 'је...ем ти рат да ти је...ем' и мислим да више гнева и става није могло да се изнесе. Довољне су биле те две речи“, наводи музички критичар Петар Јањатовић.

Али треба знати где је граница псовки, иако ју је често тешко повући.

„Мислим да за романтичне песме псовке нису потребне, псовка је најчешће агресија и најчешће је исказивање врло јасног става који има везе и са политиком и суживотом... Љубав је нешто сасвим друго“, сматра Јањатовић.

Јасно је да псовке нису пристојне, али умеју да буду корисне. Нарочито у ситуацијама када смо под стресом. Међутим, мана је што оне само на тренутак могу да одагнају стрес.

Ипак, то не спречава многе да псовкама обогате језик, а у томе предњаче Енглези, за које се процењује да у свом фонду имају 7.500 псовки. Мађари су смислили око 5.000, док се у Србији служе са 4.000 псовки.