Отац Стефан Јовановић: СПЦ се темељно бави вештачком интелигенцијом

Отац Стефан Јовановић, парох земунске Богородичине цркве, упозорава на могућност модерног дигиталног ропства, не зато што би машине могле да завладају човеком, већ зато што вештачка интелигенција може додатно да концентрише моћ у рукама оних који контролишу податке, алгоритме и технолошку инфраструктуру. Зато папа позива на етичко „разоружавање“ вештачке интелигенције, односно на њен развој и употребу који неће служити надзору, манипулацији или искључиво стицању профита, већ човеку, истини и слободи.

Како православни теолози тумаче ово упозорење? Може ли вештачка интелигенција да помогне Цркви и верницима и где се налази граница на којој користан алат прети да постане идол?

– Мислим да је неопходно да се и Црква и свештеници, али и сви верници, укључе у разговор о вештачкој интелигенцији. Реч је о области која се изузетно брзо развија и зато је важно да разговарамо о томе у ком правцу тај развој иде и какве последице може да има. Није реч о технологији ради саме технологије, већ о питању до чега нас она може довести. Управо зато и свештеници, као и Црква у целини, треба да имају свој глас у тој расправи. Уверен сам да Црква има много тога да каже о тим питањима.

Како сте разумели папину енциклику?

– Енциклику је назвао Magnifica Humanitas, што значи „величина“ или „величанство човечанства и човека“. Њен поднаслов гласи: О очувању људске личности и људског достојанства у доба вештачке интелигенције. Управо је то суштина ове енциклике. Папа жели да у развоју савремених технологија укаже на значај људске личности и људског достојанства.

Не можемо да заборавимо због кога и због чега се технологије развијају. У енциклици се позива и на своје претходнике, између осталих и на папу Бенедикта, који је истицао да је технологија неодвојива од људске аутономије и слободне воље. Али, иако је технологија неопходна, то не значи да је треба развијати ради ње саме, већ ради човека.

Папа упозорава да вештачка интелигенција не треба да господари човеком, већ да служи људском достојанству. Где је, према вашем мишљењу, граница?

– Постоји једна граница, једна црвена линија, са којом бисмо се, чини ми се, сви могли сложити и коју наглашава и сама енциклика. То је граница у начину наше употребе вештачке интелигенције.

Сама енциклика се мање бави технолошким развојем, а више нама у оквиру тог развоја. Када приступамо вештачкој интелигенцији и када је користимо, морамо бити обазриви и свесни начина на који јој прилазимо. Не смемо јој приступати као да је неки ентитет, односно субјект или личност.

То је суштински проблем и ту може доћи до поробљавања. Због тога постоје и иницијативе да се у комуникацији са тим програмима, које називамо вештачком интелигенцијом, што је само по себи прилично заводљива синтагма, буде јасно да то није интелигенција у оном смислу у којем ми разумемо људску интелигенцију.

Тај појам је сугестиван. Када разговарате са таквим програмом, можете стећи утисак да разговарате са неким, а у најмању руку са нечим. Међутим, докле год је реч о програму, то је само и искључиво програм.

Када разумемо механизме који га покрећу, видимо да је реч о коду и алгоритму, и ништа више од тога. Зато вештачка интелигенција у друштву може имати корисну улогу, али мора бити јасно ограничена, и правно и морално, у оквиру којег може да се развија.

Папа је рекао да вештачка интелигенција треба да буде „разоружана“ због опасности које може да носи. О томе говоре и поједини њени креатори, попут Илона Маска и Сема Алтмана, који упозоравају на потенцијалне ризике. Како ви разумете поруку да вештачку интелигенцију треба „разоружати“?

– Папа је у свом првом обраћању у вези са енцикликом намерно употребио израз „разоружавање“. Нагласио је да је то јака реч, али да је свесно изабрана, јер је потребна.

Под тим „разоружавањем“ он подразумева да вештачка интелигенција мора бити стављена у оквире који ће омогућити њен безбедан и одговоран развој. Проблем настаје у начину на који људи користе те системе.

Када човек ступа у интеракцију са вештачком интелигенцијом, лако може да стекне утисак да комуницира са неким бићем, а не са програмом. Тада се нарушава слика стварности и ствара илузија односа који заправо не постоји, што може довести до облика савремене идолатрије.

Да ли је вештачка интелигенција тема којом се Српска православна црква темељно бави?

– Нарочито последњих година постоји мноштво примера који показују да се Црква и те како бави овим питањем. Када сам почео да се бавим овом темом и писао докторску дисертацију, многима је било чудно зашто сам се одлучио на то. Дисертација носи назив: Онтологија виртуелног као изазов православној антропологији, односно православном погледу на човека. Видимо да је то већ део наше свакодневице и да нас из недеље у недељу прати такав технолошки развој, због чега је неопходно да дамо одређен одговор.

А да ли у том простору вештачке интелигенције постоји простор за мисију Цркве?

– Као и код других технологија, нарочито друштвених мрежа и медија, реч је о великом простору за мисију Цркве. Медији су начин да се пренесе порука и да она допре до великог броја људи. И вештачка интелигенција може бити коришћена у ту сврху.

Међутим, свештеници, мисионари и сви људи у Цркви морају бити обазриви у начину на који користе ту технологију. Црква се, наиме, заснива на личном и живом сусрету између Бога и човека, али и међу људима, у заједници у којој је Христос присутан. Зато се не може допустити да нешто што није личност замени тај живи однос.

Најбоље је када човек говор из срца. Када имате реч, важно је да је носите у себи, а не само да је преузимате. Као неко ко говори из пастирског искуства, могу да кажем да се никада не може поредити беседа која је прочитана, односно преузета од некога, са оним што човек сам изговори из свог унутрашњег искуства.

То је, у ствари, један дијалог и сабрање око Логоса, Христа. Тада се тај сусрет заиста осећа као жив и опипљив.

Вештачка интелигенција у том контексту може да има своје место. Она може да помогне, на пример, када је потребно брзо пронаћи неки цитат из Светих отаца, за који отприлике знамо где се налази, али нисмо сигурни тачно. У таквим ситуацијама може бити корисна, али само у ограниченом, помоћном смислу.

То мора бити строго контролисана и ограничена употреба, без шире примене и без замене темељних људских и духовних искустава.

Она може помоћи и верницима у неким практичним питањима; на пример, како да израчунају четрдесети дан од неког догађаја или када тачно почиње пост. То су ствари у којима би, рецимо, и један званични чет-бот Српске православне цркве могао да има своју сврху.

У пракси се поставља питање колико је то заиста потребно. Исти подаци данас се могу добити преко Гугл претраживача за неколико секунди. Тренутно, дакле, не постоји јасна потреба за таквим системом, а чини ми се да би потенцијални ефекат збуњивања верника био већи од користи коју би он могао да донесе. Због тога се о томе још озбиљно не говори. Међутим, у будућности постоји простор да се и такве ствари разматрају.

Кључно је да се не изгуби из вида суштина. Када човек дође у цркву и ступи у живи контакт са заједницом верних, он може поново да се врати, да учествује у литургији и да доживи тај духовни сусрет. То искуство се не може мерити са информацијом коју добија од било ког програма. Зато такви алати могу имати само ограничену и помоћну улогу.

На крају, поставља се и шире питање: да ли постоји опасност да се у дигиталном простору, о којем говоримо у контексту вештачке интелигенције, формирају нови облици „религиозног“ односа према технологији? Да ли постоји таква опасност?

– Таквих појава је било и раније, још пре појаве вештачке интелигенције у савременом смислу. Када су се појавили први виртуелни светови, попут Metaverse-а и Second Life-а, већ су постојали примери крштавања аватара људи који су учествовали у тим дигиталним просторима.

Тада се већ могла видети појава неке врсте потпуно развијене религијске праксе у виртуелном окружењу, људи су учествовали у обредима, имали заједничка богослужења и слично. Због тога та опасност и данас постоји, а са развојем вештачке интелигенције она се још више појачава.

Џон Ленокс, професор математике и филозофије са Оксфорда, указује управо на тај проблем, на могућност обоготворавања вештачке интелигенције. Он то посматра као процес који је супротан хришћанском разумевању света.

У хришћанској традицији постоји вера у Бога који постаје човек – Богочовека, који спасава човека и уздиже га ка Богу. У савременим технолошким и филозофским пројекцијама, попут оних које описује Јувал Ноа Харари у књизи Homo Deus, јавља се обрнут правац: човек који сопственим силама покушава да постане бог.

На то се, између осталог, осврће и папа у енциклици, користећи слику грађења Вавилонске куле као симбола технологије која тежи да досегне небеса. Међутим, историјски исход таквих настојања је добро познат.