Историја интернета у Србији

На Семинару Математичког института Српске академије наука и уметности, 12. фебруара у 14 часова, професор Раденковић ће поново одржати исто предавање из 1986. године.

Сећајући се времена када је припремао ово предавање, професор Раденковић истиче да је у то време постојао само један једини регистрован интернет домен и звао се simbolic.com. „Када сам први пут држао наставу 1986. године, било је само шест домена, да би већ следеће године постојало неких 20.000. Из тога се могло видети да је интернет почео да се шири нагло и да ће ствари тећи у правцу који данас познајемо“.

У погледу оспособљености наших кадрова, професор наглашава да се Универзитет у Београду налази негде око средине најцењеније листе универзитета, Шангајске листе. На тој листи половина земаља Европске уније нема свој универзитет, а половина од оних који имају, су иза Универзитета у Београду. „Тако да смо ми у Еевропској унији, ако се гледа универзитет и његов ранг, можда у неких 30 одсто најбољих универзитета“, оценио је Раденковић.

С друге стране, професор скреће пажњу и на податак да су наши студенти прошле године извезли софтвера у вредности већој од милијарду долара: „Значи, то је више од извоза аутомобилске индустрије, што значи да је сав наш рад и сав наш труд резултовао једном друштвено корисном вредношћу. А та друштвено корисна вредност је на неки начин препозната и преко Шангајске листе“.

Сматра, такође, да имамо срећу што се наши студенти интересују за информационе технологије. „У Европи постоји тренд да технички факултети не могу да попуне своја места која имају за ту област. А код нас се попуне и чека се за упис. Тако да је ту, можда, нека наша шанса за будући развој“, додаје професор Раденковић.

Присећајући се прошлости, као неко ко је учествовао у стварању прве интернет везе у Србији и био један од оснивача ондашњег „ју“ (.YU) домена, професор Божидар Раденковић, наводи да је Југославија у оно време била озбиљна држава у рангу Шпаније, Италије, Грчке.

„Наравно да је и о тим техничким областима, поготову војно-техничким областима, земља водила рачуна. Тако да смо у то време, осамдесетих година, имали једну пакетну мрежу која се развијала на европском нивоу, а која се звала 'Јупак' и која је имала у то време, када сам ја припремао то прво предавање, неких 1.000 умрежених рачунара“, сећа се Раденковић.

Промишљајући у чему је тајна тог наглог развоја интернета, професор закључује да техника уопште није битна: „Техника интернета је била инфериорна техника. Нико није очекивао да ће интернет стећи превласт на основу техничке супериорности јер тога није било. Стекао је захваљујући окружењу које га је форсирало. Окружење је било углавном академско и стекао је афирмацију захваљујући идејама које су стајале иза њега. А те идеје су биле 'леве' идеје које су настале на хипи покрету. Значи у мрежи сви треба да будемо једнаки, све на мрежи треба да буде бесплатно“.

Нажалост, наша земља је имала ту несрећу да су, када је кренуо највећи развој интернета, кренули проблеми и санкције.

„Развој рачунарске мреже више није био приоритет и онда смо ми у оквиру академског окружења сами покушавали да решимо ове проблеме на исти начин као што се то решавало у Америци. Нашли смо добре академске контакте, имали смо приступ литератури и већ почетком деведесетих смо направили прве интернет везе. Видели смо да је то будућност. Али сам увидео да су главна моторна снага биле друштвене науке, за развој интернета, колико год то изгледало и звучало чудно. Идеје и друштвени односи су најважнији и мислим да ће то и у наредном периоду креирати будућност интернета“, закључио је професор Раденковић.