Мир

После ручка код маме, Дана је кренула кући. Била је срећна кад су прошле године купили кућу, јер је напокон сваки пут могла да каже да иде кући. Стан у коме је одрасла био је доста велики, али на петом спрату зграде која је личила на сваку следећу у комшилуку. Шуштање комшијског водокотлића, лупање врата лифта, галама деце у ходнику и на степеништу, били су саставни део амбијента у коме је одрасла.

Влада је дуго убеђивао да ће кредит решити њихове недоумице. Његови послови су добро напредовали, како је стално понављао, а биће ту и нових „финансијских инјекција", па се кредит неће ни осетити. Пристала је, јер му је веровала.

Сваки пут кад је на било који начин било густо, када се осећала несигурно, била у некој дилеми и о томе причала са Владом, он јој је, убеђујући је, стављао руке на рамена. Тај благи стисак је увек имао умирујуће дејство на њу. Његови дланови су у месту масирали њена рамена и имала је утисак као да низ руке почиње да јој се слива некаква благост. Нервозу је увек осећала најснажније на врховима прстију. Руке су јој постајале немирне и прсти би били на граници да почну да се тресу. Овако, уз Владине дланове, та нервоза је нестајала, губила се негде, а замењивала је пријатност.

Њена улица, Милана Ракића, је постајала све оптерећенија за паркирање. Последњих година намножиле су се силне приватне фирме које су имале и клијенте чији су аутомобили тражили место. Одмах уз капију њихове куће, у дворишту, постојало је место прекривено тендом које је било довољно за два аутомобила. Паркирала се. Њена мала „корса" задовољавала је све њење градске потребе. Била је стара већ шест година, али није давала никакве знаке слабости. Волела је да улази у кућу на задња врата. Осам степеника водило је право у кухињу, велику, топлу, лепу. Садржај њених кеса и пијачних торби могао је пречицом да нађе своје место. Овога пута, руке су јој биле празне. Не само руке. Осећала се празно. Као да јој је неко извукао сву енергију из тела и из душе.

Прошла је кроз кухињу и крајичком ока само запазила да је судопера пуна чаша, што значи да је Тара опет имала друштво. На поду трагови просутог сока или ко зна какве течности, Лакијева оглодана коска, мрве од пецива из пекаре. Са наслона столице висила су два дукса. Доњи део Тарине пиџаме био је испод стола. На столу ваза са цвећем које је купила пре два дана, а поред ње пуна пепељара пикаваца, згужвана крпа, магазини који су ко зна од када ту стајали, а за које није имала времена да их прегледа. Џумбус за који овога пута није имала снаге да троши нерве. Из кухиње је ушла у ходник у коме су врата од оставе била отворена, а сијалица бљештала. Угасила је светло, затворила врата и кренула дугачким ходником до дневне собе.

Када су опремали кућу, Дана је желела да задржи неке комаде намештаја који су јој били драги, без обзира да ли ће се слагати са остатком намештаја. Старинска комода са четири фиоке, била је успомена на један период живота који су провели у иностранству. Влада је оних година стално добијао позиве за мобилизацију, па су одлучили да нестану на неко време. У том „нестајању" прошле су две пуне године. Тако су, истражујући неке другачије културе, обилазили старинарнице у Будимпешти и околним селима. Причало се да су Италијани већ покуповали све што је вредело, да је мало тога остало и да то није антика, али да за коју деценију може имати неку вредност. Сточић је био све, само не мали. Јесте био низак, али да је имао дуже ноге, могло би шесторо да се смести на добром ручку. Стално је говорила да је Тара одрасла за тим столом. Око њега се увек све дешавало. И играње и пењање и кафа са другарицама и кафа са Владом који је знао да удобно смести и своје ноге на њему. Сада је тај сто био претрпан рачунима који су, лежећи ту, требало да је подсете да их плати. Још две књиге отворене на погрешним местима, јер „није ту стала". Влада је често волео да се на пет минута удуби у средину књиге и да је остави отворену на месту, где је он стао. Два пакета папирних марамица и неколико згужваних папира, рачуни из неких бутика ципела, рачун за Владину јакну. Џумбус.

„Тросед и две фотеље" био је комплет без којег њен муж није хтео да уђе у кућу. Једна фотеља са ситним цветним дезеном разбијала је монотонију сивог мебла троседа и друге фотеље. Много јастука на троседу и још неколико попадалих поред, значе да је Влада био неко време ту, да је мало лежао и нестао. Спустила се тупо у цветну фотељу. Можда би могла и она да дигне ноге на тај сто бар једном у животу. И дигла их је. Сав умор и физичка бол као да су се одједном преселили пола метра изнад њених ногу. Осећала је да је још увек ту, та бол, али се некако држи мало даље од ње. Пустила је. Затворила је очи замишљајући како би било добро да и њена душевна бол оде мало на неко друго место. Често јој је падало на памет да ту своју душевну бол пореди са коровом који се размножава невиђеном брзином и силином. Баш у време када су бирали кућу, Јелена, њена најбоља другарица, иначе неудата и активна у социјалном животу, рекла јој је да обрати пажњу на Владине изласке и шатро пословне комбинације. Мислила је да је Јелена параноична, што иначе и јесте била. У свему је видела потенцијални проблем или невољу. Ваљда је зато и одлучила да остане сама, тј. да се не везује ни за једног мушкарца дуже од три месеца. У тим међувременима када је повремено била и сама, тј. без фрајера, Јелена би водила тако активан друштвени живот, да просечан адолесцент у напону снаге не би могао да јој стане на црту. Тако је и виђала Владу на разним адресама, али зато често у друштву једне исте особе. На прагу педесете, коса га није издала. Густа, ошишана на тројку, као и пре тридесет година. Правилне уши, некада са две минђуше, али већ годинама ниједну није ставио. Због посла. Другачије људи гледају мушкарца коме вири минђуша.

За особу која је често била у његовом друштву, Јелена је сазнала да се зове Маријана. Фарбана плавуша која је пропустила све претходне прилике да се уда, одлучила је да буде све само не сама. Ожењен мушкарац је „тежи плен". Њене године нису могле да се одреде, јер нису само боре огледало трајања. Могла је имати између тридесет и четрдесет. Можда и више... мада, можда и мање. Такве жене је Јелена називала акрепи, баш због тога што се није знало да ли су ближе бабама или девојкама. Она јој је некада личила на бабу, када би је у својим мислима обукла у дугу сукњу и офарбала јој косу у смеђе. Овако, у уским црним хеланкама увученим у чизме са високим џиберским штиклама које су имале златне флекице и истом таквом огромном шналом преко риса, глумила је рибетину. Тако је Јелена мислила. Њена мала ташна са златним ланчићем и крупним алкама висила је на наслону столице.

Шта ли држи у тој торбици? Вероватно само кључеве и влажне марамице. У џепић сигурно гурне хиљдарку, да има. Тако је размишљала Јелена када је ту сподобу први пут видела са Владом који јој је у том тренутку нагнут преко њеног рамена нешто причао, док се она кикотала као последња кокошка, онако ситно и на силу. Да јој је показао и испружени прст, она би се вероватно смејала. После их је често виђала. Зато је и рекла Дани да припази, провери, пита, сумња... Дана се прела из лаганог тумбања по скоријој прошлости. Сат је откуцао пет пута. Није се чуло ништа осим тог сата. Поново се завалила у цветну фотељу, али не склапајући очи. Имала је обичај да се загледа у једну тачку и да пусти мисли да се котрљају. Пре пола године, када је Влада добио награду фирме чији је био сувласник, главни одбор је одлучио да направи мали приватни парти за запослене и њихове најближе. Дана је тог дана морала на пут, а Шеф се није много обазирао на приватне обавезе или потребе својих запослених. Питала га је само једном, да ли би неко други могао овога пута да оде уместо ње, на шта јој је он као и обично рекао:

Да ли Ви, госпођо Ивановић, знате за правила и кодекс у овој фирми, у којој, претпостављам, желите и даље да радите?

Само је оборила поглед, захвалила се на утрошеном времену и изашла из Шефовог кабинета.

Тог јутра у Београду је било свеже и хладно, али је Минхен био обавијен густом маглом. На аеродрому је путницима саопштено да се, због немогућности да слете, сви летови за Минхен отказују до сутра. Дана се окренула са све кофером и кренула кући. Ето, и Шефу да се небо освети, стићи ће на Владину прославу.

Док се возила кући, смишљаја је шта би могла да обуче. Ово је потпуно нова ситуација у коју је упала пре пола сата. Оно што је она непогрешиво знала било је да се прилагоди новим условима. И на послу и у животу. У мислима је већ била у холу хотела „Хајат". У стварности, требало јој је скоро два сата да се заиста тамо и нађе. У „малој црној хаљини" и дугачком капуту, приближавала се улазу. Забава је већ почела, али пошто ће и да потраје, нема везе што сада долази. Са Владом већ дуго није било изненађења, бар кад су њихови односи у питању, тако да се питала коју ће од свих оних његових фаца које је познавала, да направи кад је угледа. Радовала се том погледу. Неколико метара испред ње, цупкала је плавуша на високим штиклама. Њихов звук је био оштар и по ко зна који пут се питала како је могуће да жене у томе ходају, а да их ништа не боли. И шта се деси кад пукне та танка штикла? Кратка штепана златна јакница, мини сукња и торбица са златним ланчићем која се њихала од тог цупкања, навели су Дану да помисли да је плавуша кренула у неки од бутика у приземљу. Можда и промени имиџ. Плавуша је ушла прва, а за њом и Дана. Одмах на улазу, са десне стране је пулт за којим је стајао младић обучен у униформу хотела.

- Извините, где се одржава пријем фирме 'Вевидекс'? - упитала га је плавуша.

- А Ви сте? - љубазно упита младић.

- Ја сам Маријана Девић, девојка главног јунака, Владана Ивановића - одушевљена собом, изговори плавуша.

- Изволите, степеницама па десно - упути је младић у салу.

Дана није могла да верује. У ствари, веровала је да Влада можда има неку љубавницу, швалерку, другу, није ни важно како се зове још једна жена у његовом животу, али све док је она није видела, све док се она није овако брутално материјализовала пред њом, као да није ни постојала. Није хтела да верује. Мислила је да Јелена претерује, да је параноична и да све то некако преноси и на све које познаје. Али овакав сусрет није могла ни да замисли. Уста су јој била благо отворена, од шока. Збуњено је гледало у врцкаво дупе плавуше која је уз степенице хитала ка њеном мужу.

- Изволите... - прекинуо је младић за пултом њене мисли.

- Ја идем на парти 'Вевидекса' - као да се снашла Дана.

- Ви сте?

- Даница Ивановић.

- Ви сте рођака господина Ивановића? - упита младић.

- Тако некако - више није знала шта да каже.

Уз једно „изволите", младић јој показа руком пут уз степенице.

Она се захвали и крену ка степеницама. Гледала је своје ципеле које су је носиле са степеника на степеник. Једноставне црне, са машном од тила и четвртастом петом, у којима је могла и да трчи и да вози и да стоји и шета сатима. Ноге није осећала. Полако је обузимао транс, играло јој је пред очима, желудац се скупљао и постајао велики камен. Срце јој је тукло као ненормално, имала је утисак да ће сви чути и видети колико се тресе и колико јој није добро. Колико јој је лоше. Да ли да се у ствари окрене и врати кући, тако да нико и не сазна да је била ту? Да ли да уђе, да се прави да се ништа пре два минута није десило, да нађе Владу, да се понаша „нормално"? Да ли да му приђе и шапне нешто одвратно на уво? Неку псовку, увреду... што би било прикладно у овој ситуацији. Одједном јој се повраћало. Шта да ради? Једино за чим је имала потребу било је да улети, да одмах, али одмах, угледа плавушу, да је зграби за ону фарбану косу и да јој главу удара о под док је рука не заболи, док издржи... Онда би је исто тако ногама шутирала у то њено врцкаво дупе, у ту мини хаљину, у ту одвратну златну јакну, а онда да то њено тело нестане, да га нема у тој соби са много намирисаних жена и мушкараца. А Влада? Он је јачи и издржљивији и од ње и од плавуше. Њему не може да нанесе физичку бол, он би то истрпео. Њему би сасула у фацу речи, речи којих се бојао јер су заједно у само једној реченици сликале оно што он заправо и јесте био. Човек без карактера, човек који се бојао сопственог мишљења.

Одједном, нашла се у сали. Влада је стајао на неколико метара од ње са чашом у руци и пажљиво слушао причу мушкарца који јој је однекуд био познат. Пришла му је лаганим кораком.

Он се тргао и изненађено промуцао:

- Данице, откуд ти?

- Магла у Минхену.

Није могла ништа више да каже, ни да се претвара. Пришла му је и шапнула на уво: Срааам те било. То је било убојитије од било које псовке.

Дана се опет тргла. Овога пута је сат откуцао шест пута. Није знала када је упала у лагани дремеж, ни колико је заправо спавала. Петнаестак минута, не више. У кући је била апсолутна тишина. Није знала где је Тара, али Лаки је био са њом, јер да није већ би јој онако тежак и тром скочио у крило као мало дете. Једино је он искрено имао потребу да је грли својим огромним шапама. Њега је лично она купила пет дана пошто су се уселили у кућу. Влада је био ко зна где, ко зна због чега.

У кући је владао апсолутни мир.