Светозар Цветковић: Неке улоге се памте, неке пролазе – важно је знати меру

Глумац Светозар Цветковић напомиње и да се улоге разликују по значају, видљивости и трајању. „Неке су веће, неке мање, неке се гледају, неке се не гледају“, наводи Цветковић, додајући да је у младости о томе бринула његова мајка, а данас пошто ње више нема, такве ствари се углавном бележе и прате на интернету.

Осврћући се на награде, признаје да са годинама долази и другачији однос према признањима. Присећа се да му је један новинар једном приметио како и даље ради и прима награде, што га је навело на размишљање о мери у каријери.

„Дође време кад више не би требало примати ни награде. Требало би човек да има неку меру у томе шта и докле може и треба да ради“, каже Цветковић, уз напомену да би у једном тренутку требало препустити простор млађима.

Повод његовог недавног гостовања у студију била је награда за представу Како сам научила да возим, која је изведена на фестивалу у Ријека. Цветковић наглашава да није једини добитник признање, већ да је награђена и његова колегиница Марта Богосављевић, као и сама представа и њена режија.

Реч је о комаду америчке ауторке Пауле Вогел, написаном пре више од 25 година и првобитно извођеном на Бродвеј. Цветковић открива да је са текстом био упознат још у време док је био директор  Атеље 212, и да је још тада желео да га постави на сцену, али да у том периоду није било лако бавити се темом породичног насиља и сложених односа између старијег мушкарца и младе девојке.

Представа је коначно постављена у режији Таре Манић, у продукцији Хартефакт куће, где се изводи у интимном простору, пред ограниченим бројем гледалаца. Цветковић истиче да та блискост са публиком има посебну тежину: у простору у коме играју присутно је око деведесет људи, који практично постају део саме приче. Ипак, представа није остала ограничена на ту сцену – у протекле две године извођена је широм Европе.

Говорећи о реакцијама публике, Цветковић каже да су оне, без обзира на земљу у којој се игра, веома сличне.

Посебно издваја искуство са фестивала у Ријеци, где је жири одлуку о наградама донео одмах по завршетку извођења и саопштио је ансамблу док су још били иза сцене. Иако је постојало извесно очекивање да би представа могла бити запажена, каже да није рачунао да ће освојити готово сва главна признања.

За Цветковића, та награда има и додатну тежину јер долази из друге средине. Указује на то да је културна размена у региону данас знатно мања него пре две деценије, када је, како каже, била „много флуиднија“. Управо због тога, признање из иностранства доживљава као потврду вредности рада који настаје у домаћем позоришном контексту.

Иако је током каријере подједнако присутан на филму, позоришту и телевизији, Цветковић наглашава да прелазак из једне у другу форму никада није постао рутина.

„Није рутина, никад није била. Нисам се ја трудио да не буде рутина, него су мене те улоге некако бирале“, објашњава, али и да више не постоји улога за којом жали што је није одиграо 

Сматра да свако животно доба носи своје улоге и да се глумачки пут природно развија. „Постојало је време у коме можете да играте неке улоге, али онда то време прође и дођете на ред да играте нешто друго“, каже Цветковић.

Као пример наводи нови пројекат на којем ће радити током лета – представу На чијој страни британског писца Роналд Харвуд, у режији Ленка Удовички. У представи ће играти заједно са Озреном Грабарићем и глумцима Сарајевско ратно позориште. Радња комада бави се суђењем чувеном немачком диригенту Вилхелм Фуртвенглер, којем су савезници судили након Другог светског рата због наступа са Берлинском филхармонијом на дан Хитлеровог рођендана.

„То је нешто где вам дође време да играте једног диригента“, закључује Цветковић, сумирајући на свој начин идеју да се глумачка каријера не гради по плану, већ кроз улоге које долазе онда када је глумац спреман да их изнесе.