Буле Гонцић: Сањам да ћу да одем у пензију и пијем кафу без икаквог оптерећења

У новим улогама га последњих година не виђамо често. Његово професионално време сада припада захтевној функцији управника националног театра. Зато Светислав Буле Гонцић у шали каже да иако је знао тајну глумачке професије, већ ју је заборавио.

Памти оно што га је као глумца обликовало. Што му је било ветар у леђа.

„Сигурно рад са свим старим колегама када сам имао прилику да се упишем у Атеље 212. Без икакве задршке, без икаквог калкулисања, Мира Бањац је, или Зоки, или неко од њих, увек су отварали своје срце, све колеге и давали нам тај простор. И за мене то је једно драгоцено искуство, генерално драгоцено искуство, и велика срећа да се човек осећа делом такве једне породице“, истиче Гонцић.

У више од пола века дугој каријери, који је почео као седмогодишњак када је у позоришту сцену делио са Радом Ђуричин, играјући јој сина у представи Награда Бојана Ступице, стало је око 70 улога. На филму и на малом екрану памтимо га као Ненада из Шећерне водице, Луку из Октоберфеста, зета Чеду из Госпође министарке, Радмила из ТВ драме Брод плови за Шангај.

„Када причамо о филму, имао сам среће, наравно нисам ја то бирао са Мишом Радивојевићем, али и коначно са Кресојом, са којима сам снимио, за мене је једна од највећих и најлепших искустава коју сам имао када смо радили Октоберфест. Кресоја који није ништа мистификовао, тражио је да се све ради до краја и ту смо се негде нашли“, додаје управник Народног позоришта.

Данас Буле Гонцић не жали за улогама које није одиграо. Нити сања о неким новим.

„Сањам да ћу да одем у пензију и да могу да пијем кафу без икаквог оптерећења. То ми је добар сан, добар сан“, признаје Гонцић.

До тада је посвећен националном театру, трудећи се, како каже, да младим колегама омогући креативан простор у коме ће да стварају.