Тика Станић: Ко у чуда верује, тај чуда и ствара – уверио сам се да је то тачно

Јутарњу кафу ове суботе пијемо у Радио Београду у паузи снимања радио драме под називом Снимак Светлане Спајић, у режији Даријана Михајловића, у којој поред Елизабетe Ђоревскe и Марианe Аранђеловић, глуми и Тихомир Станић.

Како тече снимање ове радио драме?

– Па лепо, ја нисам дуго снимао радио драме, 20 година, вероватно. Некада се није снимало овде, већ у студију у Македонској. Било је занимљиво мени превасходно због тога што се ту, то се обично поподне је радило, и у паузама између проба, позоришних и представа, и ту сам сретао разне дивне глумце, Вуку Дунђеровић, Цигу Јеринића, разне, разне.

И било је баш занимљиво, прво радимо са лектором на тексту, онда уђемо, ми мушки, пређемо преко пута у 'Грмеч', попијемо по коју и тако. Баш лепо неко време.

У Радио Београд дошли сте са Уба, где је у току снимање четврте сезоне серије Камионџије. Па шта нам доноси четврта сезона ове популарне серије?

– Одлично нам је кренуло, почели смо 28. маја. Имали смо ми једну годину паузе. Значи, прву, другу, трећу сезону смо снимали заредом, онда смо имали једну паузу, прошло лето нисмо то радили, и тако је лепо било окупити се поново и срести се.

У новој сезони имам много заплета, имам баш узбудљивих ствари, а оно што је занимљиво је што ћемо снимати и не само на Убу, него и на Дивчибарама и у Нишу. Тако да ћемо, као што смо у прошлој сезони направили излет у Нови Пазар, сад отићи у друга два места. Оно што је било много занимљиво у прошлој сезони, бар нама док смо снимали, колико су нас срдачно дочекали у Новом Пазару. Надам се да ће тако бити и у ова друга два града у која идемо крајем августа и почетком септембра.

Серија Нобеловац, ваш велики пројекат је завршена, гледаћемо је од јесени на Првом програму РТС-а. Како је прошло снимање и колико је било тешко дочарати то време, ту епоху и живот нашег јединог нобеловца?

– Ја сам поносан на серију Нобеловац коју смо, ево, завршили, пре свега због тога што смо у реализацији успели, сви заједно, да стигнемо на циљ, то јест да урадимо оно што смо намеравали.

Серија почиње у часу када Андрић сазнаје да је добио Нобелову награду и завршава се у часу кад је добио Нобелову награду у Стокхолму и са Милицом отишао у Швајцарску на одмор где му је нуђено да оде 1941. године. И у Андрићевом присећању, то јест у реминисценцији, публика ће моћи да види догађаје из тог периода од 1941. до 1961. године.

Имамо један излет у прошлост од 1914. до 1920. године, то се дешава у шестој и седмој епизоди. Има, по мени, једну занимљиву структуру серија и оно што је доминантно, то је лична драма једног човека који се прилагођава и сам ом каже како има три циља: да преживи у тим суровим временима, да остане човек и да заврши хронику једну своју о Босни, која му је касније донела Нобелову награду.

Још једна заиста лепа прича, позориште Театријум почиње своју четврту сезону 30. јуна, па шта ћемо све видети у Капетар Мишинову здању?

– Четврта сезона Театријума је доказ да смо пошли правим путем. Ове године ћемо отворити 30. јуна концертом 'Златних дечака', 'Елипси' и 'Викторије'. То су момци који већ имају тако око 80 година, али свирају и бенд им се зове „Рок у грудима, а бол у крстима“. Владан Гајевић и ја ћемо заједно с њима те вечери, коју ћемо назвати Београд добро јутро, наступити и то ће бити отварање 30. јуна,

Већ од 1. јула поносно најављујем циклус којим смо прошле године затворили Театријум, циклус Прваци. То су испитне представе студената глуме прве године, са разних академија, новосадске, бањалучке, Академије уметности, Академије из Косовске Митровице. На то сам јако поносан.

Са оваквим искуством како би гласио ваш животни мото?

– Ух, имам их неколико. Има, давно сам у то поверовао, ко у чуда верује, тај чуда и ствара, и уверио сам се да је то тачно, а знам да је истина најјаче оружје. И између та два животна мота, отприлике, иде сав мој напор.

Ја се трудим да будем што је могуће више. Немогуће је бити апсолутно искрен, кроз живот. Увек нас понекад нешто спречи, понекад не смете, али се трудим и трудим се да будем искрен и на сцени. И да будем искрен у улогама које играм. Да играм што истинитије је могуће. Јер јесте истина и у комуникацији са људима које срећете у животу, о најбаналнијем и најобичнијем, ако братате истином и ако заступате нешто за што знате да је истина, онда сте непобедиви.