Мирјана Карановић: Улогу Марлен Дитрих су ми понудили док сам играла Адолфа Хитлера

Драмска представа Хариса Пашовића Марлен Дитрих: Пет тачака оптужнице посвећена је великој филмској звезди која је 30-их година прошлог века одбила да подржи нацистичку пропаганду и Адолфа Хитлера; 22. априла биће одиграна пред београдском публиком, на великој сцени Београдског драмског позоришта.

„Била сам запањена. Зато што знам Марлен Дитрих од давно, још из младости. Ишла сам у Кинотеку и гледала њене филмове. Стварно сам је обожавала и ти филмови које је она снимала, то између два рата, и то каква је она звезда постала, и мени се то све допадало”, објаснила је Карановићева то, како је реаговала када јој је понуђена улога.

Додала је да је позив за улогу Марлен, дошао у моменту када је била у Новом Саду, где је играла у представи Мефисто, и то лик Адолфа Хитлера.

„Некако, добро је испало, зато што то није представа биографска у оном класичном смислу. То је једна представа која говори о њеном животу. Ја некако њу заступам. Наравно, помогли смо се и костимом и шминком, али заправо на тапету су, на том суђењу њени ставови, њен начин живота, то каква је била као особа.Тако да, ту сам могла као глумица да некако да се повежем са њом, и да заступам њене ставове”, објаснила је глумица.

Рекла је да је Марлен Дитрих имала изражене хумане ставове, који су били на страни људског бића и чувања живота.

„Када су је питали зашто је постала америчка држављанка тада, она је рекла – да јето због тога што је то било једино пристојно што се тада у том тренутку могло урадити. Она није могла да остане у својој земљи због тога што није хтела да подржи Хитлера који је наравно нудио све да би тамо, у тој нацистичкој Немачкој, била невероватна звезда. Она је то све одбила и отишла је, напустила је Немачку. Тако да, то су били њени ставови против рата, против угњетавања, против убијања”, истакла је Карановићева.

Храброст и излазак на сцену

На питање о томе како дефинише храброст и како евентуално побеђује страхове, глумица одговара да нема никакав страх од тога да каже шта мисли, али да то и не сматра неком храброшћу.

„За мене је рецимо, велика храброст када изађем на сцену, зато што имам трему, зато што морам то да победим, зато што тамо седе неки људи у публици и ја морам да будем добра. Мислим, и та представа у којој сам ја, мора да буде добра, ја желим да она буде добра. Ја желим да ти људи који су купили карту и дошли и гледају то, желим да буду задовољни када изађу“, објаснила је.

Истакла је да јој је важно да игра у добрим пројектима и да посебно воли период проба. Прија јој да се добро осећа током рада, да ништа „не иде на силу“, да се екипа добро дружи и слаже.

„Често пред премијеру, ја кажем, ја како бих волела да никад не буде премијера, да никад не дође та публика и ти критичари који сад ће да гледају па ће да оцењују, а нама је јако узбудљиво и лепо је док истражујемо, док пробамо, док разне верзије, разне крајеве, разне начине испитујемо”, каже Карановићева.

Кад публика плаче и напушта салу

Глумица је актуелна улогом у још једној представи – Гидионов чвор, чија је премијера била у Београдском драмском позоришту и где је публика – плакала.

„Знам да су неки људи излазили, увек по једној представи неко изађе и онда, ја мислим, јао није им се даопала представа, онда чујем да је неко изашао и да није могао, зато што није могао да издржи од емоција. Али, овај, то је катарзично нешто, то је, мислим, позориште је зато драгоцено. Мислим да овај свет мало, и превише је отргнут од емоција, некако стално се трудимо сви да нам буде јако добро, да буде све позитивно.

Мало смо ту почели да личимо на Американце који једино то цене, као – немој ништа да ми говориш што је лоше. И онда ви дођете у ситуацију да не можете некоме да кажете да вам је лоше, да не можете да се поверите пријатељима. То наравно тамо, мислим сећам се један мој пријатељ у Америци каже да кад је покушао да некој својој колегиници с после прича о својим проблемима, она је рекла : `Или ћеш ми платити сад за психотерапију, за сеансу, или иди пронађи неког психолога, психијатра па да причаш`”, испричала је Мирјана Карановић.

Коментаришући бпогату и успешну каријеру и бројне награде међу којима су признања „Павле Вуисић“ и Стеријина награда, глумица је рекла да иза свакога ко дуго траје, у било ком послу, стоји огроман рад и љубав, као и страст.

„Мени многе ствари дојаде после неколико дана, али глума ми никад није досадила, и то је нешто што ја волим. Мислим, то је нешто што, у чему сам ја најбоља”, додала је.

Без отаљавања упркос стажу

Говорећи о свом богатом искуству али и почетку каријере, Мирјана Карановић се присетила како се као млада жалила једном колеги на то да стиче утисак да старији глумци „отаљавају свој посао“.

„Онда ми је мој колега рекао: `Ако ти упутиш свом партнеру довољно истиниту емоцију и довољно истиниту реченицу, прави глумац неће имати куд, него да ти на то одговори истином`. Тако да заправо сам се тиме увек руководила и то ми је мој колега Воја Брајовић једном и рекао: `Али вечерас ме ниси гледала онако, мислим, на сцени, ја нисам могао да играм.` И ја сам рекла: `Извини, никад ми се то неће поновити`“, ислричала је гошћа емисије Један добар дан.

„Склоним у страну све што сам ја, све што је мој живот, све што није заправо важно. Тај тренутак у коме прихватам околности, прихватам живот лика који играм и онда, неко би рекао, тако улазим у лик, али добро, то је то мислим. И онда је то та чудо које се зове сцена и онда се просто заиграш”, описала је тумачење бројних карактера Мирјана Карановић, упоређујући глуму и улазак у лик као игру док је, како каже, била мала.