Род Стјуарт ексклузивно за РТС: Волео бих дрес Црвене звезде са својим именом на леђима

Ексклузивно за РТС, великан рок сцене говорио је о својој богатој каријери, новој турнеји, предстојећем наступу у Србији, љубави према макетама, али и капарисао један дрес „Црвене звезде“.

За почетак, дивно је из Београда разговарати с вама, Роде. Велика ми је част и задовољство. Ваш нови пројекат је албум Swing Fever. Видимо вас како сарађујете с Џулсом Холандом. Наравно да сте један за другог знали и пре, али шта вас је инспирисало за ову сарадњу?

– Покушавао сам да снимим овај свинг албум у Лос Анђелесу са студијским музичарима. А понекад студијски музичари звуче као студијски музичари. Зато сам морао да потражим негде другде. Био ми је потребан неко ко ће додати ту оштру ивицу. Оштра ивица рокенрола.

Зато сам отишао код Џулса, који има све те ивице.

Тако је, ово је рокенрол вашег времена. Одлична комбинација. Да ли волите што су ваши фанови толико узбуђени што стално правите нови скок у нову територију у својој каријери?

– Надам се. И изгледа да су прихватили овај албум. Био је број један овде у Великој Британији. Врло се добро продаје широм Европе и прилично добро у Америци.

Дакле, радили смо га из љубави према музици. Нисмо баш имали 100 одсто вере у то јер, знате, то није врста музике коју данас чујете на радију. Али све се исплатило.

Поменули сте, сећам се кад сам гледао интервју пре неколико година у Аустралији, да волите седамдесете године. Рекли сте: „Волим седамдесете. Надам се да ће се то наставити и у осамдесетим“. И јесте. Наставило се и у нови миленијум. Да ли сте тада могли да поверујете где ћете бити сада?

– Не, знате, кад сам ушао у овај посао, мислио сам, па, знате, ако траје годину или шест месеци, уштедећу нешто новца. А ево ме све те године касније.

И да ли сматрате да је кључ успеха, направили сте јако добру примедбу у интервјуу који сам видео, где сте рекли да константно покушавате да правите музику за себе и за људе с којима радите. И тако, надате се да ће то на крају задовољити све остале. И то обично буде последица.

– Морате заиста да будете верни себи. Нема сврхе копирати неког другог и скакати на њихов воз.

Посебно са овим свинг албумом, то је нешто што Џулс и ја волимо још од детињства. Одрасли смо у том периоду касних 40-их. Била је част певати ове песме. И лепо су осмишљене песме.

Прича о вашем животу чита се као акциони авантуристички филм, романса. Преживели сте рак, љубитељ сте железничке макете, добитник сте племићке титуле, два пута сте примљени у Рокенрол кућу славних, продали сте више од 250 милиона плоча. Мислим да сте једина особа која би могла да изазове комплекс ниже вредности Тонију Старку из „Марвелових“ Осветника. Да ли је 17-годишњи Род Стјуарт икада могао да сања да ће бити скоро 80-годишња музичка суперзвезда, сер Род?

– Не, апсолутно не. Кад сам ушао у овај посао, 60-их, заједно са, знате, Дејвидом Боувијем и Елтоном Џоном и „Ролингстонима“ и „Анималсима“, верујем, и мислим да могу да говорим у име свих, ушли смо у овај посао јер смо волели музику. Нисмо нужно желели да постанемо познати или богати.

То је зато што смо желели само да се изразимо. Знате, имали смо ту горућу жељу да правимо музику. Тако да сам потпуно запрепашћен што је то трајало толико дуго и још се продају карте за концерте и албуми заузимају прво место на листама.

Знам да ће моји пријатељи доћи из Аустралије у Београд само да вас виде на концерту.

– О, благословени били!

Тако да ће бити веома узбудљиво. Поменули сте да је ваша прича достојна „Марвелових“ Осветника, у стилу Тонија Старка. Кога другог од ових музичких суперзвезда, ако бисте морали да формирате своју „Марвел“ екипу, бисте ставили у своју суперекипу?

– О, вероватно бих, ако бих морао да формирам бенд, имао бих можда Ерика Клептона на гитари, Ронија Вуда на другој гитари, Кенија Џоунса, бубњара из групе „Фејсес“. Не знам. Никад нисам размишљао о томе јер се неће десити.

Сада, постоји једна ствар коју желим да знам. Поставио бих још два питања да видим да ли су истинита. Кад путујете, поменули сте своју наклоност ка макатема, возовима. Да ли је истина да кад дођете у Србију, имате посебну хотелску собу само за своје пројекте?

– Да, апсолутно да. Сутра путујем у Сингапур, и заправо сам видео собу у коју ће екипа ставити мој рад. То је радионица. То је путујућа радионица. Све доносим, фарбе и све. Имам нови пројекат. Да, кад стигнем тамо, показаћу ти.

Друго питање је, деценијама слушамо чаролије које сте створили у студију. Желим да знам да ли је истина да сте некада бирали своја омиљена студија на основу тога колико су близу паба?

– Да, бићете изненађени. Мислим, могу рећи једну песму, песму звану Forever Young, коју смо снимали у студију у Лос Анђелесу, место које се зове „Рекорд плант“ и био је диван мали паб и ресторан поред. И кад смо отишли тамо, рекли смо: шта ћемо радити? И почео сам да звиждим, неко други је такође, и настала је песма у пабу.

Рекао сам – у реду, пића доле, назад у студио, хајде да је снимимо.

Сада, да ли икада погледате све што сте урадили и само помислите, постоји тренутак који се издваја као посебан извор радости?

– То је била дуга струја радости. Знате, мислим да је можда највећи тај први пут када сам добио свој први број један албум и сингл 1971. године. Знате, то се током година није изгубило. И даље је сјајно имати број један, али тај први, ако слика прича причу, и Меги Меј, која је била број један у Великој Британији и САД у исто време, била је прилично незаборавна.

Кад су пријатељи и колеге чули да разговарам с вама, био сам преплављен захтевима не само за питањима, већ и за коментарима. Моја мама је рекла: молим те, реци Роду да ми је омиљена песма „Меги Меј“. Рекао сам, да, у реду. Претпостављам да је она омиљена многима.

– Па, Меги има мало прљаву прошлост, али то је истинита прича.

Чуо сам за то, о некој старијој љубавници?

– Не, била је потпуни странац, али она ми је одузела невиност кад сам имао око 16 или 15 година, мислим.

Долазите у Србију. Имам идеју: желимо да вас видимо на још много концерата. Имам предлог. Видели смо шта сте урадили са "The Great American Songbook". Ево идеје за следећу турнеју – "The Great Serbian Songbook". Ако вам треба помоћ да је саставите, покушаћу некако да помогнем.

– Не знам шта бих рекао о томе. Пошаљите ми песме, ја ћу их отпевати.

Има и резервни "The Great Australian Songbook", такође, тако да можда...

– О, аустралијскe песме, да! Певам аустралијску песму Waltzing Matilda...

Тренутно се води велика расправа. Знам да сте велики љубитељ фудбала. Сада, тренутно се води расправа о томе ко је највећи одбрамбени играч свих времена.

– Голман?

Не, не, одбрамбени играч. Дакле, ви сте навијач „Селтика“. Вирџил ван Дaјк – играо је у „Селтику“, причају о томе да ли је он најбољи одбрамбени играч свих времена или Немања Видић који је играо у „Црвеној звезди“. Треба ми ваша помоћ да одлучимо о томе. Да ли имате фаворита?

– Обојица су фудбалске громаде. Мислим, не бих бирао између њих. Могао би један од њих да дође и да ме удари по глави.

Мислим да је једина фер ствар сада, с обзиром на то колико сте дипломатски одговорили, да вам набавим дрес „Црвене звезде“, али требам да утврдим да ли да назовем „Род Стар“ или да ставим ваше име на леђа или Видића. Само да знам за кад дођете у Београд.

– Молим вас, моје име. Волео бих да имам дрес „Црвене звезде“, величина Л.

Средићу вам то, величина Л, презиме “Стјуарт” позади, и може бити на ћирилици ако желите.

– И број 10 на леђима.

Да ли је истина да дан пре концерта некад носите знак око врата који каже да не можете да говорите, да одмарате глас?

– Да, да. Одмор гласа је веома важан за певаче. Знате, глас је као мишићи у ногама. Морају да се одморе. Ако трчите маратон, не желите да трчите маратон следећег дана. Желите само да одмарате. Тако је и са гласом.

Ако прође 10-12 сати без разговора, глас ће се опоравити и биће спреман за следећи наступ. То је као драгоценост. Заиста морате да водите рачуна о томе.

Па, вреди колико и драгуљи. И подржавам то. Стога сам направио знак за вас.

– Шта пише? О, то је јако смешно. „Не могу да говорим, одмарам глас, хвала на разумевању“.

Али пошто долазите у Србију, ставио сам то и на ћирилици како би локалци могли да разумеју. Али разумем да волите повремено користити псовке, па мислим да понекад, када је језик недовољан и заиста желите пренети поруку, додајте мало овога – шифра за псовање.

– О, то је сјајно. Хоћете ли ми то дати кад дођем тамо? Једва чекам да одем у вашу локалну кафану с тим око врата.

Имали сте фантастичан разговор са колегом Аустралијанцем Чарлсом Вулијем, где сте поменули да се не можете замислити како наступате у осамдесетима. Искрено се надам да се то променило. Али шта је следеће после "Swing Fever" и након ове турнеје за Рода Стјуарта?

– Резервисан сам. На мени је. Пребукиран сам. Имам понуде за Лас Вегас поново наредне године. И 20 или више понуда. Сви ме зову. Све је у реду. Нећу успорити. Само, не знам шта ћу радити, али нећу се пензионисати. То је сигурно. Никада се нећу пензионисати.

Хвала вам много на разговору. Чуо сам како је неко пре неког времена цитирао нешто, и најбољи начин да то опишем је да је ово било надреално, али баш реално.

– Радујем се што ће Београд постати „БеогРОД“. И, ризикујем сада да испаднем блесав, али „ритам мог срца куца као бубањ“. Хвала вам много.

Можемо ли добити поздрав за Србију и РТС?

– Моји пријатељи у Србији! Једва чекам да дођем. Биће нам забавно и смејаћемо се и радовати и можда попити покоју чашицу. Видимо се!

Мислим да то можемо организовати. Чак и ако нема студија у близини, свуда су кафане у Београду. Тако да ћу се побринути да вам средим дрес „Црвене звезде“. Хвала вам много што сте нам издвојили мало времена.