Српско глумиште је пре десет година остало без своје диве Ружице Сокић

Ружицу Сокић памтимо по бројним улогама. Одиграла је 97 позоришних, 28 телевизијских, 57 улога у ТВ серијама, 199 радио-драма, а гледали смо је чак у 51 филму. Бројеви које многи глумци на почетку своје каријере могу само да замишљају. Играла је на сценама скоро свих београдских позоришта, а до пензије је била стални члан Атељеа 212.

Милан Цаци Михајловић више од 40 година делио је сцену и кадар са Ружицом Сокић.

„Ружа и ја смо почели давно када сам ја тек почео, чини ми се да нисам ни завршио академију. Слава Раваси је снимао једну божанствену серију, Хронику паланачког гробља по Исидори Секулић и Ружица је тада играла моју мајку. Е, после тога како су се године низале, ја сам дошао у Атеље 212, играли смо у разним представама. Ту је била рецимо дивна њена Жута, па Санта Мариа дела салуте где је она играла жену Лазе Костића, Прича из Бечке шуме, а онда је дошла Корешподенција 1980. године коју смо играли 22 године и одиграли три стотине представа. Е Ружа је ту играла моју љубавницу“, наводи Михајловић.

Додаје да се често шалио са њом управо на ту тему и да јој је чак написао стихове које је она волела да јој рецитује.

„Кад сам био мали играо сам јој сина, скоро четврт века играо сам јој мужа, за десет година играћу јој оца, јер она је вечна Сокићева Ружа.“

Последњих десет година живота Ружице Сокић, она и Цаци Михајловић играли су две представе у позоришту Славија – Заводник Миладина Шеварлића и Жанка Миодрага Илића. Када је Ружица добила награду „Жанка Стокић“, онда су представу Жанка одиграли на сцени Народног позоришта као поклон публици, што је била Ружицина жеља.

Михајловић наглашава да је за њу глума била све, можда и једина љубав у животу.

Ружица Сокић је рођена 14. децембра 1934. у Београду као ћерка трговца и сувласника листа Правда, Петра Сокића. Године 1958. дипломира на Академији за позоришну уметност у Београду. Године 1961. постала је стални члан Позоришта Атеље 212. 

Већ за прву филмску улогу (Горки део реке, 1965, Ј. Живановића) награђена је Сребрном ареном на фестивалу у Пули. Највеће успехе остварила је главним улогама певачице у филму Кад будем мртав и бео и простодушне уличарке у филму Жута, за коју је у Пули награђена Златном ареном, те споредном улогом мајке којој син гине у борби у Ужичкој републици, за коју је такође награђена Златном ареном. Бавила се и педагошким радом, на Академији уметности Браћа Карић (1996-2000). Објавила је књигу сећања Страст за летењем.