Изложба поводом века од рођења Мије Алексића, син глумца подсетио на глумчеве принципе

Глумачки великан Мија Алексић, рођен је пре тачно једног века, а његов син, Велибор Алексић, који је помогао да се Изложба организује, каже да му је омиљена очева улога – у филму Човек из храстове шуме. „Зато што је то једна врло, врло озбиљна улога. Комплексан је лик и притом је режисер био Мића Поповић, сликар. И када се склопе све те ствари, филм испадне тако како је испао, био је номинован за Златну арену...”, рекао је Велибор Алексић.

Када је реч о репликама из Мијиних филмова или серија, Велибор бира ону из Маратонаца: „Остали су само дугмићи”.

На послу је Мија био енергичан, а Велибор се присетио и какав је отац био непревазиђени Алексић: „У приватном животу је био отац као и сви остали очеви. Моји пријатељи то знају, а другима то тешко може да се објасни. Био је нормалан човек као и сви други. Учио нас је свему што је могао да нас научи… Мало је био строг. Што се тиче школе и тих ствари, живота уопште”.

Говорећи потом о професионалном глумчевом животу, Велибор каже да је Мија имао својих десет постулата.

„Тих десет постулата се налазе на награди које се додељују Горњем Милановцу на Данима Мије Алексића. `Почиње све из почетка` – значи да без обзира што радиш на нечему новом, немој да много користиш то, него иди полако из почетка. На тај постулат се надовезује и онај `Постулат за стоту представу`– да се стота представа игра исто као прва, само много боље”, објаснио је Алексић неке од Мијиних постулата.

Мија је кроз ликове које је играо, показивао детаље из живота неких обичних људи. Ипак, толико је био популаран, а заправо се никада није удварао публици.

„Није, и то је један од постулата – `Воли публику, али немој да јој се удвараш`. Није се удварао, не. Био је самокритичан, врло, што се тога тиче. Он је имао, рецимо, кад је играо, то је мало занимљиво, кад је играо Кркића, у Бољем животу, сви су га мрзели, а он каже, – Е, одлично, значи да сам одлично одрадио улогу!”, каже Велибор.

„Људи га се сећају и по Сервисној станици коју је радио Лола Ђукић и у којој је стварно са Чкаљом направио, да кажемо, жаргонски – хаос. Тада нису сви имали телевизоре, улице су биле празне. Заиста, Београд, београдске улице су тада биле празне и сви су ишли код комшија или код себе гледали серију”, додао је гост Београдске хронике.

Један од његових последњих филмова је Танго Аргентино и Велибор описује како је играње те улоге изгледало: „Горан Паскаљевић је долазио код нас кући стално с интересом за његово здравље и онда су се договорили да одраде пробно једно снимање да би видели да ли је то могуће. И када су видели да му је боље, онда су наставили и ето тако и завршили”.

Многи се Мије Алексића сећају по нераздвојном двојцу са Чкаљом.

„Да не мистификујем ствар, нису били у свађи, волели су се и допуњавали су се, пошто су два скроз, и као људи су два тотално различита карактера, а и као глумци, тако да су заиста били подршка један другом”, каже Мијин син Велибор.

Додаје да му је срце пуно када види да се данас људи радо сећају лика и дела његовог оца, и да одлазе и на изложбе које се приређују њему у част.