Преминула Ђина Лолобриђида

Лолобриђида је стекла славу педесетих година прошлог века, као медитерански секс-симбол, а касније је радила као фото-репортер и вајарка након што је напустила свет филма, преноси Ројтерс.

Неки од њених најзапаженијих филмова су: Хлеб, љубав и снови, Kраљ, краљица и слуга, Сервантес, Трапез, Царска Венера, Звонар из Нотр Дама.

Рођена је 4. јула 1927, у Субијаку, малом месту педесетак километара удаљеном од Рима као Луиђина Лолобриђида. После завршетка рата, у којем се породица селила по малим местима да би лакше издржала немаштину, Ђина је одлучила да настави школовање. Изборила се за скромну стипендију и 1945. године уписала Академију ликовних уметности у Риму.

Родитељи нису били у могућности да јој довољно финансијски помажу, и сналазила се тако што је позирала као модел, а онда се 1947. године пријавила и на такмичење за Мис Италије. Иако је публика најбурније поздравила управо њен излазак на писту, освојила је треће место.

Упркос томе што је у Рим отишла да студира ликовну уметност – Ђина Лолобриђида није одолела: прихватила је 1946. године малу улогу у филму Aquilla nera (Црни орао) јер је хонорар био велики. Касније је добила још неколико мањих улога, а убрзо потом наступа у екранизацији Доницетијеве опере Lucia di Lammermoor (1947) када схвата је да би глума могла бити њен први позив.

Са улогом у филму-опери I pagliacci, почела је да пуни новине које су биле пуне извештаја о Ђининој „непоновљивој лепоти“. Након следећих филмова (Млада не може чекати, Алина, Срца без граница) почела је да користи име Ђина Лолобриђида, а убрзо (1950) је уследио позив у Холивуд, који није одбила, али се због несугласица, враћа у Европу, учи енглески и француски и постаје једна од најтраженијих глумица.

За само неколико година (почетком педесетих) снимила је десетак филмова, међу којима су јој неки обележили каријеру: Град се брани, Фанфан ла Тулипе, Хлеб, љубав и фантазија, Хлеб, љубав и љубомора, Римљанка по роману Алберта Моравије, Супруга за једну ноћ...

Ђинина популарност у Европи стално је расла, и глумица је изазивала гужву где год би се појавила. Њен излазак из хотела на Канском фестивалу 1953, проузроковао је хаос, да је морала да интервенише полиција.

После филма Најлепша жена на свету, екранизацији живота Лине Кавалијери, глумице и певачице из доба belle epogue, у којему је отпевала арије из опере Тоска, и славна Марија Калас није могла да верује да Ђинино певање није синхронизовано.

За улогу у том филму, Лолобриђида је добила престижну награду David di Donatello и проглашена за најбољу глумицу године.

Пошто је 1956. године снимила Трапез и Звонара цркве Нотр Дам, опседају је обожаваоци где год се појави. Постаје радо виђен гост и бројних државника међу којима је био и Јосип Броз Тито.

Године 1957, рађа сина у браку са доктором Милком Шкофичем, али наставља да ради и снима.
Већ три месеца после порођаја, појавила се у Лондону и почела са припремама за филмове Ана из Бруклина, Закон и Саломон и краљица од Сабе са Јулом Бринером.

Окретање фотографији 

Седамдесетих година прошлог века, и даље је снимала филмове, али ју је све више интересовала фотографија. Иако је до тада већ учествовала на бројним такмичењима фото-аматера, страст за фотографијом добила је такве размере да јој је постала основна активност.

Годину дана путовала је Италијом и направила више од 20.000 фотографија, од којих је око 200 одабрала за своју прву књигу: Italia mia. Прво издање је „плануло“, а Ђина 1976. године објављује и две књиге Филипини и Манила.

Неколико деценија након што је престала да ради пред камерама, појављивала се на Балу ружа и Балу Црвеног крста у Монте Карлу.

Лета је проводила у свом дому у Риму, а хладније дане у својој вили у једном швајцарском скијалишту.